Menu
Piše: dr Nebojša Zlatković prof., član Ekološkog ustanka
Evolutivni razvoj života na Zemlji doveo je do nastanka čoveka koji poseduje nešto što niko drugi u prirodi nema – poseduje svest (može da razmišlja). Ta svest o Prirodi, ali i društvu, ispoljava se kao inteligencija – sposobnost čoveka da se svojevoljno prilagođava uslovima sredine u kojoj živi, ali i da uslove sredine prilagođava svojim potrebama.
Tako dalja evolucija vodi do simbiotske promene u prirodi i društvu; ljudi i priroda se menjaju ali sinhronizovano u smislu da priroda uvek može da podnese sve one promene koje čovek u njoj izazove. Takva ,,simbioza“ traje hiljadama godina.
Za to vreme, čovek je toliko evoluirao da je svest podigao na nivo interesa; došao je u stanje kada zbog interesa može da kontroliše i svoju svest. Međutim, čovek je vrlo brzo zaboravio na svoju prirodu; zaboravio je na prirodu uopšte. Postao je društveno biće željno nekih neprirodnih osobina: lagodan život i visok standard života koji ćemu obezbeđivati neki drugi ljudi. Razvija svest koja ga tera da ide sve brže i brže u razvoj svog standarda života, ne obazirući se na posledice po okolinu. To dovodi do toga da interes postaje opozicija svesti.
Takva brza promena ponašanja kod ljudi, izazvana stalnom potrebom za sve većim i većim materijalnim interesima, dovela nas je u situaciju da postavimo jedno vrlo razumno pitanje: da li i priroda može da podnese takvo ponašanje, takve brze promene koje čovek izaziva u čitavoj biosferi?
Na žalost, izgleda da se prirodi toliko ne žuri i stvaraju se uslovi koji nam u biološkom smislu ne odgovaraju pa se evolucija usporava ili nas gura u pogrešnu stranu. Za prirodu nema pogrešne strane, ali mi moramo da budemo razumni i da se pitamo – kud plovi ovaj brod?
Nema većeg problema koji mora da nas ujedini nego interes da nastavimo da živimo na ovoj i ovakvoj planeti.
Prirodi je trebalo nekoliko miliona godina da stvori biće koje ima inteligenciju. Mi smo mašine sa inteligencijom stvorili za manje od 100 godina. Na samom početku industrijske revolucije, cilj je bio da se olakša život na planeti bez da se na nju utiče u velikoj meri. Svakako, to je tako i bilo sve dok se interes nije umešao a kapital postao sve veći i veći. Interes je postao toliko veliki da se brzo zaboravilo na prirodu, na vodu, vazduh, zemlju. Danas više nije bitno da li je reka u rečnom koritu kojim teče hiljadama godina ili u cevi koje su ugrađene u poslednjoj deceniji.
Vazduh koji dišemo nije toliko bitan kao novac, šume i parkovi se pretvaraju u zgrade jer šuma donosi kiseonik a zgrada novac. Plodna i obradiva zemlja jednim potpisom postaje građevinsko zemljište. Voćnjaci i vinogradi postaju auto putevi i magistrale a poljoprivrednici postaju građani bez velike perspektive.
Sela izumiru, šume i reke nestaju a gradovi postaju toliko veliki da počinju da gutaju sopstvenu decu.
Svakako, stvoreni strah od nemaštine je teško kontrolisati. Zato je važno da se kontroliše rizik od straha. Ne sme se dozvoliti da želja za ekonomskim razvojem i bogaćenjem pojedinaca (lica ili kompanija) ugrozi živote i zdravlje ljudi.
Kada su u pitanju promene prirodnih uslova života koje uslovljavamo našim aktivnostima onda je strah toliko narastao da svest o njemu uslovljava neophodnost potrebe o kontroli rizika od posledica. Svaka promena u ekološkim uslovima neminovno se odražava na naš metabolizam, na naše zdravlje.
Metabolizam je složeni biohemijski proces razmene materije i energije koji se odvija u svakoj od naših milion miliona ćelija. Ako je taj metabolizam stabilan u svakoj od tih ćelija smatramo da je organizam zdrav. U protivnom se govori o različitim bolestima.
Ne zaboravimo: najbolji procesor koji mi stvorimo kao veštačku inteligenciju je samo igračka za prirodne procesore koji se nalaze u svakoj našoj ćeliji. Oni su toliko osetljivi na promene u sredini da ogromna većina nas danas i ne može da shvati. Svaka promena, svako odstupanje od “uobičajenog stanja” uslovljava neku bolest. Takvo bolesno stanje je “prirodno neodrživo” i vodi ka smrti.
Sa tim u vezi ne sme se zaboraviti: svake godine mnogo vrsta biljaka i životinja nestane sa ove planete, ne zato što nisu lepe ili dobre, već zato što nisu podnele, što se nisu prilagodile, promenama u prirodi koje su pre svega posledice naših aktivnosti. Svakako, na njihovo mesto šire se one koje imaju veću prilagodljivost.
Da li i mi možemo da dođemo na red? Da li smo i mi ugroženi?
Ni jedna vrsta živih organizama, a pre svega životinja na planeti Zemlji, nije toliko povezana kao ljudska civilizacija i lokalni problemi neke zajednice nisu toliko uvezani. Zato danas ekološki pokret daleko prevazilazi lokalni interes i postaje globalno značajan. Lokalni ekološki pokreti postaju sve jedinstveniji. Što je važnije, postaju sve glasniji i uticajniji.
Ne može se više voditi bilo kakva ekonomska ili opšta socijalna politika, a da se ne uključuju i ekološki pokreti.
Zadatak ovih pokreta nije da usporava razvoj ekonomije ili standarda društva u celini. Mi ne želimo ni da usporimo ni da zaustavimo razvoj Srbije. Naprotiv, Ekološki ustanak u saradnji sa svim ekološkim pokretima želi upravo suprotno da ubrzamo razvoj i napredak Srbije, ali tako što ćemo dati šansu prirodi. Tako što ćemo koristiti resurse prirode, tako što će nam zdrava prirodna sredina biti izvor ekonomije, ali za to je potrebna simbioza između ljudi i prirode. Potrebno je da damo prirodi njeno, da vratimo prirodi njeno, da živimo mi prirodu a ne priroda nas jer je priroda stvorila nas, ne mi nju.
Danas se, ekološki posmatrano, ne radi o tome da li će grupa ljudi ostati bez nekog standarda, bez posla, već da li će čitava ljudska populacija, ljudska civilizacija, opstati na planeti.
Nema većeg problema koji mora da nas ujedini nego interes da nastavimo da živimo na ovoj i ovakvoj planeti. Pre svega da tu istu planetu čuvamo i sačuvamo.
Da li možemo da rušimo kuću u kojoj moramo da živimo?
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
