Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Borba za spas dela Rakitske reke, kraj Babušnice, traje već petu godinu. Čak ni aktivni sudski procesi, ni odluke Vlade i njenih ministarstava, ni uzburkani mediji i javno mnenje, ni glasovi razuma zainteresovane akademske javnosti i SANU, ne mogahu da spreče spregu tananih opštinskih osećaja (čitaj želja, strepnji i strahova) za naslućivane posledice suprotstavljanja nejasnom i nepoznatom. Nekada i ne sasvim jasno izraženoj „volji moćnih“ već samo naslućivanoj „misteriji“, zapakovanoj u preteću i mračnu moć novca, partijskih pripadnosti i visokoparnih poznanstava. Moć straha, preplašenih, nesposobnih guzica, smekšalih na neradničkim referatima, u nezasluženim foteljama, sa jedinim praktičnim znanjem iz grabeži, pokoravanja moćnijem i maltretiranju slabijih.
Paradigmom svega negativnog po prirodu Balkana, nazvao ju je profesor Ratko Ristić, naučnik koje je sav svoj stručni rad posvetio posledicama erozije i raznih antropogenih (negativnih) uticaja na šume, tlo i reke. Sled događaja obeležio je slučaj Rakitske reke opštom nefunkcionalnošću državno-pravnog sistema. Paradigmom nesloge, strepnje, neodgovornosti i spremnosti da se kičma pogne pred svim onim što, autocenzuri sklona svest pretpostavi klizavim i opasnim tlom. Čak i bez ikakve realne opasnosti po pojedinca ili instituciju u lancu učešća u odlučivanju, išlo se linijom najmanjeg otpora, nezameranja, neutvrđenih opštih interesa, gazeći i zanemarujući one poznate i utvrđene. Zavod za zaštitu prirode, Ministarstvo zaštite životne sredine, legli su na laži i rudu agende obnovljivih izvora energije, biološkog minimuma proticaja vode (?!), krucijalne nadoknade energetskog manjka i zanemarivanja Zakona o vodama, Zakona o zaštiti zemljišta, Zakona o zaštiti životne sredine, Pravilnika o proglašenju zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, Zakona o zaštiti prirode kao i svega onoga što u prirodi Rakitske i svih ostalih reka postoji i nije zaštićeno ničijeg ćefa radi, već stoga što se štititi mora. Patriotski, biološki, strateški, to se mora podići na nivo poznavanja i opšte kulture, na nivo poštovanja kome je ravno samo poštovanje porodice.
Dok se opštinska vlast upinjala da svakoj nelogičnosti, prekršaju ili krivičnom delu u dokumentaciji, načinu rada i izvođenja samog projekta, obezbedi maksimalni legitimitet, lokalna policija je bila na terenu, agilna kada je trebalo izvršiti pritisak na meštane, pokriti nelegalne radove u tuđim parcelama, obezbeđivati uzurpaciju jedine mesne saobraćajnice, a pritom ostati gotovo slep i nem na pretnje, brutalne fizičke atake, kako građevinske tako i bezbednosne. Kako je jačalo medijsko obeležavanje gorućeg problema srpskih planinskih reka, jer je prizma Rakite sažimala i Kopaonik … i Vlasinu … i Homolje, tako je zanemarivanje problema, tačnije građanskog i prirodnog horora, postajalo sve vidljivije. Jedine institucije koja su radile u skladu sa svojim nadležnostima bili su sudovi u Pirotu. Na stotine prekršajnih i desetine krivičnih postupaka protiv aktivista i meštana Rakite, postali su talas tužbi izazvanih ekološkim protestima i željom da se očuva okolina i osnovna funkcionalnost rodnog kraja. Umesto da budu smatrani herojima i borcima, najistaknutiji članovi ekološkog otpora zatrpavani su SLAPP tužbama, izlagani maltretiranju i velikim materijalnim
teškoćama.
U danima kada se sećamo avgusta u Rakiti, stiže najžešća SLAPP tužba do sada.
Aleksandar Jovanović i Desimir Stojanov označeni su kao izazivači i uzrok štete od
22 miliona dinara po projekat MHE Zvonce. Jačina i beskrupuloznost onoga ko u
srpskoj reci vidi samo ličnu zlatnu žilicu, biće na ispitu. Sukobiće se sa istinom,
belim obrazom, podignutom glavom ali i advokatima ekološke borbe.
Kao posledicu svega ovoga, a i još mnogo toga što je nemoguće opisati u jednom tekstu, projekat MHE Zvonce, poznatiji kao slučaj Rakitske reke, dobio je sramnu upotrebnu dozvolu za rad. Opterećen dvema neizvesnim sudskim odlukama najviših sudskih instanci Srbije, obeležen tekućim postupkom obaranja građevinske/upotrebne dozvole u Ministarstvu građevine, rešenjem ministarstva o uništavanju dela nezakonito i potencijalno opasno izvedenog cevovoda, projekat živi i radi samo kao rezultat političkih odluka i pritisaka. Paradigma zla, koja je postala ogledalo u svakom gorućem ekološkom, ekonomskom i društvenom problemu Srbije. Sve što je protivzakonito, rešiće ruka i reč svemoguće politike, sve što potkopava javne a potpomaže privatne interese biće proglašeno zakonitim i legalnim.
Pred nama je avgust, mesec u kome se pre četiri godine grupa od više stotina hrabrih aktivista iz cele Srbije odvažila da uništi, makar simbolično, deo nečega što je smatrala direktno odgovornim za svoj gnev aktivizma i patriotizma. Svest o tome koliko je taj dan za ekološku scenu Srbije bio važan, bila je iskra koja tinja polako, mesecima, pa i godinama. Narasla je i srela se sa iskrama Nedeljica, Pranjana, Žagubice, Sibnice, Majdanpeka, Dadinaca, Gazele, Reve, Novog Sada, Pionirskog parka, Savskog nasipa i svih onih mesta gde nije ugasla iskra ekološke hrabrosti i samopoštovanja.
U danima kada se sećamo avgusta u Rakiti, stiže najžešća SLAPP tužba do sada. Aleksandar Jovanović i Desimir Stojanov označeni su kao izazivači i uzrok štete od 22 miliona dinara po projekat MHE Zvonce. Jačina i beskrupuloznost onoga ko u srpskoj reci vidi samo ličnu zlatnu žilicu, biće na ispitu. Sukobiće se sa istinom, belim obrazom, podignutom glavom ali i advokatima ekološke borbe.
Rakitska golgota traje; neko joj se divi, nekome služi za jalovo istresanje frustracija i nesposobnosti, nekome predstavlja ponos i važno životno obeležje. Trajaće dok je i ovog sistema najnakaradnijih vrednosti i koruptivno zelenaških principa učesnika u vlasti. Ne gubite fokus, govorite o tome, brinite za reke svog kraja. Ne dozvolite da budu ugušene mučki, tiho i van svih bioloških, pravnih i civilizacijskih normi.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
