– Izgubiće dušu ovi mladi autobusi!, značajno reče po stanju limarije rekao bih stariji kolega.
– Kompjuteri koji sve kontrolišu ukidaju i ono malo slobode što smo imali! Koliko sam samo puta kad mi dodele kakvu budalu šofera izazvao sitan kvar, da se odmorim i ja i oni nesrećni putnici što su u krivinama trpeli centrifugalnu silu kao kosmonauti. Jednom sam namerno pomešao vodu i ulje kada sam vozio navijače na gostovanje. Ona bahatost je bila nepodnošljiva.
– Znam o čemu pričaš, tužno se složio mlađi kolega prepričavajući slične anegdote iz svoje duge karijere…
– Nego… Više mi je žao današnjih ljudi! – reče stariji autobus.
– Gledam ih kako ucenjeni i bedno korumpirani hrle od jednog do drugog mesta, ne pitajući ni kako ni zašto. Samo hrle. Mi ćemo naći način da „uhvatimo krivinu“, ali čini mi se da je za ljude sve manje nade. Ja 26. maja ne idem nigde, reče stariji bus, a mlađi kolega uključivanjem sva četiri migavca na njima znan način potvrdi kolegine reči.
– Izazvaću kvar, ne bih li se odmorio od zapišavanja i gradske kalakurnice, a pre svega zbog njih. Zbog ljudi.
Ovo je poslednji pokušaj da im sačuvam ono malo dostojanstva. Posle ugradnje kompjutera, bojim se da neće imati ko da im pomogne…