Menu
Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Verujem da su mehanizmi sprovođenja projekata sa isključivim uporištem u državnoj korupciji i ličnom interesu, vrlo slični na svim meridijanima. Pardon, na svim meridijanima ukinutih ljudskih prava, manje važnih ustanovljenih stručnih procedura i napuštenog zdravog razuma. Od bespuća džungli Nove Gvineje, vetrovitih Kordiljera ili pustinja Australije, scenario je isti. „Pronađene“ sirovine, voda ili zemlja, otimaju se iz procesa opšteg korišćenja, političkim odlukama, zastrašivanjem kontrolnih institucija, potpunim zanemarivanjem življa i prilagođavanjem zakona koji su takvim procesima suprotstavljeni. U toj stihiji neznanja i alavosti sa kumulativnim posledicama, strada veći deo prirode u blizini eksploatisane sirovine. Najčešće se toliko ekološki izmeni da vrlo brzo počne najdrastičnije da utiče na zdravlje i kvalitet života stanovništva koje gravitira ka „nalazištima“. Proces eksploatacije je po pravilu ekonomski najisplativiji, ali je njegov stepen hidrološkog, hemijskog i erozivnog uticaja dugoročan i katastrofalan.
Na mnogim žarištima voljene nam Srbijice, taj recept doživljava neznatne kozmetičke izmene, uslovljene naraslom pažnjom prema životu i životnoj sredini. Oličenje tih izmena su bljutave medijske kampanje zazivanja patriotizma, spin lažnih ekonomskih projekcija političara i „stručnjaka“ amputiranih znanja i(li) časti. Rukovodeći se viškom „nekih“ para, suspendovanim institucijama, zastrašenim ili nezainteresovanim javnim mnenjem, stampedo energetskih, rudarskih i urbanih građevinskih projekata ubrzano pustoši prirodne, kulturne, istorijske i estetske vrednosti. Sve pred oltarom profita i iza zavese nejasnih i neispitanih tokova novca.
Na krajnjem istoku zemlje, kao dom u livadama i lugovima pobrđa Vidliča, gnezdi se selo Mazgoš. Poput mnogih sličnih gnezda svuda po Balkanu, prepuno vrela vode, još uvek žive i živopisne poljoprivrede, zanata, istorije, vere i kulture, sa stanovnicima koji žive neslavne trenutke jedne zemlje. Ponori i vulkani niču širom plodnih dolina, preko reka, brda i šume. Stvaramo ih sami, stvara ih nezasitost pljačkaške horde nesvesne
povezanosti svih ožiljaka koje prirodi nanesu. Trpimo svi – kao posledicu greha ćutanja nad uzdizanjem šupljih glava i pokradenih zvanja bez znanja. Sa jedinim stvarnim znanjem lukavstva i prepredenosti i nekoliko šibicarskih manipulativnih trikova. Baš kao i svi u vihoru vulkana, otrova, pepela i dima, selo Mazgoš našlo se na čudnoj raskrsnici pameti i pohlepe.
Kako to biva, kada negde spava nečastivi, malo je potrebno da bi se potegao za rep. Primer onoga što se može desiti Mazgošu nije više samo mašta posmatrača. Sprega vlasti i investitora sa prošlošću vrednom romansiranja i procedure koja neguje preduzimljivost biološki i moralno neukih, učinila je prvi korak.
Nekada aktivni podzemni kop lignita, na samom obodu sela i samoj granici sa Bugarskom, već decenijama miruje pod brdima otkrivke i prašine, u senci počupanih čeličnih rampi i sita. U senci nerentabilnosti i nekvaliteta, tinja pod plavim dimom upaljenih naslaga u poluzarušenim hodnicima. Gorak oštar miris paljevine i
sumpora pokriva malu dolinu sa svakim istočnim vetrom. Krajolik upotpunjuje jezerce prljavštine koje napaja rečice u dolini. Iza same granici koja nas deli od mladog člana Evrope, još gora slika, pejzaž mrtve planete na desetinama hektara goleti, terasa i rupa površinskog kopa. Ipak, sreća ili namera drži to otelotvorenje rane planete, kilometrima udaljenim od najbližeg naselja ljudi.
Kako to biva, kada negde spava nečastivi, malo je potrebno da bi se potegao za rep. Primer onoga što se može desiti Mazgošu nije više samo mašta posmatrača. Sprega vlasti i investitora sa prošlošću vrednom romansiranja i procedure koja neguje preduzimljivost biološki i moralno neukih, učinila je prvi korak.
Pismo o namerama zvuči čak sarkastično u slučaju koji prati zaplet upotpunjen momcima u džipovima i otesnelim majicama, lažima o namerama gradnje farme koza i ultimativnog ubeđivanja u potrebu prodaje svoje dedovine. Naravno, sve to ukomponovano sa opštinskom predusretljivošću i vanredno brzim odlukama Skupštine opštine o prenameni i licitaciji velikih parcela državne zemlje u neposrednom okruženju rudnika. Meštani Mazgoša sa pravom gaje sumnje – sumnje u nečije časne namere, sumnju u razlike opšteg interesa ljudi i sela i interesa gojenja kapitala jedne osobe. Svoju želju da provode dane u prirodi, kraj kuća i vodenica a ne u predsoblju ugljene vazdušne banje, izražavaju glasno. Ekološki ustanak Srbije stigao je i do njenog istoka. Nad
nečijim nadama da sve provuče kroz jutarnju rosu, nema više senke zaziranja i straha. Prava opisana u najvažnijem aktu zemlje ne govore o pomirenju sa nevoljom već suprotno – o pravima da gospodare činjenice i kolektivna svest. One nam u ovom trenutku kažu da je volja većine još uvek moralni imperativ, borba za prava većine kuca na vrata Mazgoša i Dimitrovgrada.
U nastojanjima da tu borbu podrži, ekološka zajednica Srbije, potpomognuta strukom koja ne menja veru za večeru, održaće kurs medijskih i institucionalnih pritisaka da znanje i legalnost budu principi donošenja važnih državnih odluka. Ne odluka korumpiranog, izvitoperenog aparata koji sebe naziva državom, već najdemokratskija diskusija kao podloga odluka u kojima mogu i moraju učestvovati svi zainteresovani. Mazgoš je mali, postoje mnogo značajniji i veći problemi potiranja ekoloških, ekonomskih i socijalnih prava ali Mazgoš ima važno pravo koje deli sa svima ostalima, da ne bude ćutke predat i zaboravljen.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
