Menu
Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Prisustvo retkih biljnih i životinjskih vrsta je uvek kroz istoriju života na Zemlji bilo pokazatelj celovitosti prirodnog okruženja i povezanosti odnosa u njima do najtananijih niti. Svakako, te vrste nisu uvek bile retke a do određenog perioda u istoriji i sam čovek je bio ravnopravno ugroženi deo te prirodne šeme. Njegovo iskakanje iz te strukture, značilo je postepeno, a zatim i drastično menjanje uslova koji vladaju u prirodi i pritisaka na određene organizme i čitave grupe organizama. Rast problema išao je paralelno sa socioekonomskim činiocima (čitaj: osvajačkim težnjama i profitom) a najkarakterističniji je za doba industrijalizacije, velikih kolonijalnih poduhvata, te dva poslednja veka velikih naučnih dostignuća i ogromnog zagađivačkog i eksploatacionog pritiska na resurse vode, zemlje i vazduha.
Gajite retke, plemenite misli i zaključke, baš kao što gajite interesovanje za retke biljne i životinjske vrste. Potrebni smo im; sprega opasnosti je narasla i odavno prerasla procese prirodne samozaštite. Potrudimo se da njihova staništa rastu i da se povrati i broj onih koje su, najčešće antropogenim uticajima, privremeno nestale. Svi mi imamo čast da se opstankom zdrave prirode bavimo ograničeno i povremeno, a one se time bave svakoga trena svog postojanja.
Ipak, čak i u neposrednoj blizini poprišta najžešćih sukoba civilizacije i prirode, neka mesta su ostala mozaici kutaka koji čuvaju svoje retke stanovnike biljnog i životinjskog carstva kao svedoke onoga o čemu većina nas mašta poslednjih decenija. To su mesta na kojima najpre moramo učiti o opštoj povezanosti živih organizama. Naša Stara planina je jedno takvo mesto. Ostrvca iskonske biološke raznovrsnosti postoje i pored dugog, vekovnog uticaja stočarstva i moderne šumarske industrije. Srećom ili promišljanjem i pažnjom, ona, naša planina i dalje liči na nešto što bi nas moglo svojom suštinom vratiti u davna vremena. Bilo da pažljivo posmatramo ili da nas vodi naracija nauke, uvek se možemo sresti sa presekom razvoja života od prve ćelija do aktuelnog stepena evolucije i kod biljaka i kod životinja.
Entomološki indikatori čiste vode
Vrlo često, kao stanovnike vodenih ekosistema prepoznajemo samo organizme koje možemo registrovati okom. Ptice, ribe, vodozemci, sisari… vrlo retko insekti, a baš je njih nebrojeno vrsta u okviru stotina najzastupljenijih rodova, desetina porodica, nekoliko redova. Vode svoje prilično sakrivene živote na dnu i kraj samih vodenih tokova ali su, u suštini, druga lestvica organizama koji počivaju na organskom talogu ili u odnosu grabljivac – plen sa manjim i slabijim od sebe. Osim što su najmasovniji deo lanca ishrane vodene sredine, njihova osetljivost na zagađenje vode je sa ljudskog aspekta pokušaja da prati negativne promene, možda i najznačajnija. Primera radi, tularaši (Trichoptera) obavljaće svoje životne cikluse i u relativno zagađenoj vodi ali kamenjarke (Plecoptera) karakteristične su samo za hemijski i bakteriološki potpuno čistu vodu. Neke porodice Plecoptera žive samo u najčistijim delovima reka, kao i u samim vrelima ili izvorima. Njihovo postojanje je prva provera kvaliteta vode a odsustvo – značajna sumnja u njen kvalitet. Insekti poput kamenjarki su značajan čuvar i prvi alarm promena kvaliteta vode na nekom lokalitetu. U današnjim uslovima je to značajno i kada ste u dilemi kvaliteta vode na kojoj ste prvi put ili kada u sveopštoj pomami kopanja, bušenja i rudarskih istraživanja, primetite njihovo odsustvo.
Ris i tetreb, svedoci obilja i spokoja planine
Tetreb je verovatno jedna od naših najugroženijih i najtajanstvenijih ptičjih vrsta. Ostaci nekada brojne populacije zadržali su se samo u najzabačenijim i nenastanjenijim delovima visokogorja. Slučaj nalaženja perja, tragova i vreme parenja mogu dovesti do nagoveštaja ili susreta sa njim; sve ostalo vreme tetreb je nevidljiv i veoma oprezan. Njegovo prisustvo obeležilo je delove Srbije rezervatima posebnog režima zaštite a može se reći da je on deo važnih ornitoloških razloga zbog kojih su određeni delovi planinske teritorije Srbije dobili poseban status. Recimo da je tetreb ptičja „pretpostavka“ krajeva sa nultim ili zanemarljivim uticajem čoveka. Samo njegovo prisustvo nagoveštava i smanjuje potrebu za dodatnim istraživanjima drugih parametara potencijalnog razdevičenja teritorije na kojoj živi.
Ris je pokazatelj iste potrebe za mirom i usamljenošću ali njegovo postojano prisustvo pokazuje bogatstvo vrsta kojima se kao izraziti mesožder hrani. Jaka populacija risa znači i zdravu populaciju srneće divljači kao i šumskih zečeva. Njihova brojnost potencijalno znači malu zagađenost biljaka pesticidima ili mali uticaj lova i šumarskih aktivnosti. Uzročno-posledična povezanost je velika i iz podataka kao što su prisustvo dominantnih vrsta lako je izvući podatke o zdravoj osnovi piramide ispod njih. Eventualne detaljne provere će počivati na realnim pretpostavkama i usmeriti ih preciznije.
Vidra, veseli znak zdrave reke
Ne tako drastičan primer očuvanosti ekosistema je i vidra ali, kao i kod života samog, tako je i splet iskustava i znanja o uticaju pojedinih organizama, u stvari, splet uzajamno povezanih činjenica i zaključaka u kojima i oni koji nisu dominantno sugestivni, imaju svoja važna mesta.
Iako je možemo naći i u rečnim i jezerskim staništima koja nisu biohemijski najčistija, vidra je obično stanovnik potoka i reka koje imaju stabilnu populaciju manjih ribljih vrsta, školjki i potočnih rakova. Njena ogromna energija i potreba za hranom, iziskuje značajne količine proteina u ishrani te sama ta činjenica i njen presto na vrhu piramide ishrane u vodenom svetu, dobrano vodi ka zaključku da su svi niži slojevi piramide zdravi i dobro popunjeni. Kako većina njih zavisi i od stanja same vode, strukture dna, transporta sedimenata, vidra je prvi znak uspešnosti i kontinuiteta životnih uslova. Svakome ko želi korak dalje, njen izmet raspoređen svuda po mestima boravka kraj reke, može pokazati grubu sliku sastava njene dijete.
Gajite retke, plemenite misli i zaključke, baš kao što gajite interesovanje za retke biljne i životinjske vrste. Potrebni smo im; sprega opasnosti je narasla i odavno prerasla procese prirodne samozaštite. Potrudimo se da njihova staništa rastu i da se povrati i broj onih koje su, najčešće antropogenim uticajima, privremeno nestale. Svi mi imamo čast da se opstankom zdrave prirode bavimo ograničeno i povremeno, a one se time bave svakoga trena svog postojanja.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
