Menu
Piše: Dejan Radulović, autor dokumentarne TV reportaže „Slike života“
„Sad ste se setili ekologije“, više puta je izgovoreno sa vrha piramide nastale na temeljima utamničenih, raseljenih, postradalih ljudi koji su dobro mislili ne samo drugim ljudima nego i prostoru koji ih okružuje, u kome su živeli, stvarali i radili i gde i dalje pokušavaju sve ovo. Tako se taj eho prenosio stepenicama naniže, do lokalnih sredina, gde su instalirani slični megafoni kojima je povereno da „šibom“ uteruju strah među preostalim narodom, koji je prethodno doveden na rub elementarnog preživljavanja.
Tada su im servirane multinacionalne kompanije kao jagoda na šlag, ispod čega je zakamuflirana dobro uništena priroda i ekonomija.
Ne sumnjam da su te „stručnjake“ koji su vodili velike kompanije protežirali upravo oni kojima je ovo što je došlo dobrodošlo.
Probaću da parafraziram mudre poznavaoce prilika: „Ovaj ekološki atak pojedinih kompanija biće u jednom trenutku izgovor novopečenim bogatašima, čitaj tajkunima, za ogromne ekološke jade koji su već postojali u vremenu naopake industrijalizacije koja se pretvorila u naopaku privatizaciju“.
„Na kraju priroda odgovori, ona je znala da zatrpa i piramide u svoje vreme“, bio je jedan od odgovora koji sam čuo na više mesta širom Srbije, one koja se napada mašinama, turbinama i svačim. Tamo gde nema milosti za potok, reku, drvo, kamen, vazduh. A što je najstrašnije, ni za čoveka.
Elem, zbog kiselog grožđa, može i gvožđa, sada trnu zubi novim generacijama koje su prepuštene starim gospodarima, ali sa novim odelima i modernijim automobilima. Recimo, ovima na struju kojima nedostaje „nečist“ element, litijum.
Ili fabrika guma na banatskim oranicama koja se gradi dugo, poput vavilonske kule sa „robovskom“ radnom snagom ko zna odakle.
O čuvenoj železari tamo gde se nekad točila „smederevka“ niko ništa ne govori. Gledao sam reportažu nekih zabrinutih momaka koji eto, slučajno, nisu mogli da nađu sagovornika i pitaju kako ide… Da, mislim na proizvodnju zdravog voća i povrća iz poznatog voćarskog kraja, sa osunčanih bregova iznad Dunava u koji se sliva sve što pošalju „dobro“ uređene kanalizacije prestonice koja se bori za prvo mesto na rang listi najzagađenijih gradova na svetu, u Evropi, ko će ga više znati…
Nedavno sam sreo čestite ljude iz „Eldorada“ sa istoka, grada Bora, koji sa bregova, pod bregovima i na bregovima šalje dimne signale u vidu teških metala u vazduhu. Od arsena pa do raznih čuda različitih boja i mirisa iz Mendeljejevljevog sistema.
Svašta pomislih… Ljudi se setili ekologije. Neverovatno! Otkud, kad sve miriše na zdravu prirodu i još zdraviju poljoprivredu?! Još im se prigovara da nisu dobri što zbore o ekološkim problemima.
Malo je to što se zacarilo decenijama unazad, što se, polako i sigurno, zemlja seljaka na brdovitom Balkanu pretvara u zemlju bezemljaša, nego se još pridoda sve ono što drugi neće.
O borbi za Jadar i sve što otud ide naniže ka Suvoborskoj gredi, pa i ka Moravi, raspravlja se na nivou globalne ekologije. Eto, na tribini u Loznici bila je predstavnica ekologa iz Ekvadora. „Neće moći, da se olako satiru i narodi i prirodna bogatstva“ ( skratiću i prepričati da svako može da razume), čulo se sa tribine. Na stranu što su ljudi od struke i nauke objašnjavali šta se događa; tribina je građanstvu očigledno bila manje važna od svega drugog. Jer, dobro je dok ne dođe u moje dvorište. Komšija nek se snalazi kako zna, bitno je da je kod mene sve kako valja. I tako svuda i tako svukud.
Pitao sam mnoge ljude, hrabre domaćine, borce za planine, reke, varoši – šta se događa sa zagađenjem, recimo Morave, pravljenjem betonskih karakondžula po vidikovcima, planinama, pa i gradovima. Shvatio sam da je to jednostavno pitanje zapravo više nego teško.
„Na kraju priroda odgovori, ona je znala da zatrpa i piramide u svoje vreme“, bio je jedan od odgovora koji sam čuo na više mesta širom Srbije, one koja se napada mašinama, turbinama i svačim. Tamo gde nema milosti za potok, reku, drvo, kamen, vazduh. A što je najstrašnije, ni za čoveka.
Njemu se spremaju pilićarnici (čitaj zgradurine) koji se besomučno grade na sve strane. I tamo gde ima, i tamo gde nema dovoljno ljudi da se svi smeste.
I to se promoviše punom parom. Onaj nesrećni Šojić se umnožio na sve strane, gde god može da se „omanda“ neka para. Sve drugo je ekologija koje se neko setio da zezne stvar u projektu napretka i industrijalizacije.
Pa, gospodo, nije baš tako. Šalu na stranu. Bilo je ozbiljnih upozorenja, hrabrih ali stradalnih ljudi koji su upozoravali na ekološke prilike i neprilike koje su se taložile odavno. Onomad kada su se tzv. političari spremali da postanu politikanti. Kada su uništavali živote svakom ko je imao smelosti da kaže da vazduh miriše a reke menjaju boju kao kaleidoskop.
Kada se pucalo u živote mislećih ljudi iz svih raspoloživih oružja. Šta je novo na svakom stepeniku pomenute piramide sa početka priče? Možda samo to da su oni stepenici niže više zarđali, a šrafovi uprkos čestom podmazivanju počeli da menjaju dimenzije.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
