Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Stado goveda domaće rase buša, najveće u Srbiji (selo Krivodol, Stara planina)
Ekološki aktivisti proveli su u ruralnim krajevima Srbije godine u borbi za vodu, vazduh, zemlju i ljude. Nisu ih obilazili u kampanjama, kao uštirkani vampiri ministarstava PMS (za pljačku i manipulaciju selom). Uz vatre na mostu, kačamak u skromnoj sobi, uz priče i pesme planine, upoznavali su gorštake, prepoznavali svoje daleke korene i potrebu da se sa njima trajnije vežu.
Oni su selo Srbije, baš kao i rešavanje velikih ekoloških tema današnjice, prepoznali kao jedno od najbitnijih pitanja opstanka.
Povratak selu, periodičan ili stalan, podrazumeva infrastrukturne uslove, sadržaje koji će vratiti veru i volju u život sa prirodom, ekonomske aktivnosti i podršku zajednice, što se sve može uklopiti u potencijale kojima selo oduvek i još uvek raspolaže.
Godinama je srpsko selo samo poligon jalovih kampanja vlasti, fotografisanja i karikaturalnog prikaza njegovog teškog života. Da njegovi stanovnici nisu sposobni nizašta, osim za eksploataciju glasačkog potencijala i zauzimanje osnovnih političkih ćelija, dok se zlurado i iza leđa smeju širokogrudim idejama da gorštaci mogu sa pažnjom slušati Brehtovo štivo ili zvuke violončela. Jezikom hijena obeležavaju svoj pogled na potrebu da kultura i neselektivno poštovanje stignu i tamo gde ih uobičajeno nema, negujući stereotip shvatanja da su asfalt, struja i zdravstvena nega dovoljne tekovine civilizacije, uz kikotanje neukusa i nemoć da se shvati kako su melodije duša svih ljudi univerzalne i da one bez grešaka prepoznaju iskrenost namera i čistotu umetničkih emocija.
Borba za ljudska, građanska, ustavna prava je i borba za bogato i poštovano selo. Selo kome pripada pravo na odluke važne za život, zdravo i plodno okruženje. Ima li ičega što stoji ispred te važne i časne borbe za mesta koja su svojim jezgrom i teškim radom stvorila sve na čemu danas Srbija počiva?
Jezikom hijena obeležavaju svoj pogled na potrebu da kultura i neselektivno poštovanje stignu i tamo gde ih uobičajeno nema.
Borba za mesta koja i dalje stvaraju realnu bazu vrednosti opstanka jednog društva! Za mesta koja ne stvaraju bitkoine i ostalu elektronsku maglomudinu, već daju brašno, med, voće, koja su dom veštih, pametnih i umno slobodnih ljudi. Ta mala gnezda samostalnosti i slobode su sela, mala, velika, zbijena, široka, sposobna da brane i stvaraju.
Neka od njih su pred gašenjem, neka i dalje zvone grajom ali sva ona imaju zajedničkog neprijatelja. Tišinu mirenja sa nastankom i neshvatanjem da ognjište doma ne mora biti radijator, pritajeni podsmeh da je blato na cipelama znak prostote i zaostalosti. Blato na cipeli je večna značka poštenja i za to blato ćemo se boriti kao i za kaldrmu Dorćola, kao za Ćele kulu ili Štrand.
Vratimo ponos i uslove za dostojanstvo, onima čija nas blatnjava obuća podupire snažno i ozbiljno.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
