Menu
Piše: Dejan Radulović, autor dok.tv reportaže Slike života
Ne bih voleo da se naslov protumači kao, gle, od kad tekstopisac sluša Balaševića. Oduvek, rekao bih. I ne samo da sluša, nego čita poruke i znake koje je ostavljao kroz tekstove vekova svojih i naših, da. Krivi smo mi, gotovo svi.
Slušali su ga svi. Znate zašto? Zato što su prepoznavali vreme prošlo i vreme došlo. Prestali su da ga slušaju samo tzv. mediji i to u jednom trenutku, dok se pripremao teren za slet i ovaj stari, a novi vlastodržački svet. Sve do upokojenja kantautora.
To je tako. Valjda je pesma o bezdanu, bar tako sam je razumeo iako je nosila naslov „Dno dna“, nagoveštavala i lokalne i globalne i sve druge jade nastale na sistemu spojenih sudova koji nisu imali milosti sa mislećim svetom.
Da, širokim drumom što izlazi na most, nastavljam sa naslovom i postavljam pitanje prvo sebi, pa onda „cirkusu“: ko je domaćin, a ko je bio gost?
Pa ovako: nauči čoveka poprilično literatura, naravno ako nije ideološka i nije nametnuta. Nauči ponešto i život, još više ako nije u kavezu ideoloških (čitaj, političkih) prisila. A najviše se nauči od onih koji nisu pripadali pomenutim standardima i stereotipima. Dobrih, ali retkih, i plemenitih ljudi, ‘ajde da kažem domaćina.
Znate, to su oni koje sistem, kako god nazivali sveukupno stradanje i naroda i države, nije ni mazio ni pazio.
To su oni koji nisu bili poltroni jednoumlja, plitke propagande i, pre svega, oni koji nisu bili idolopoklonici pred diktatorima, mizantropima, mrziteljima svih, svega i svačeg što im stoji na umišljenom putu. Auto-stradi koja satire sve pred sobom, da bi naposletku satrla i sistem i narode i naciju.
Te da ne može da se oporavi vekovima.
Naslušao sam se praznih priča propagandista, onih koji okreću jednu te istu mantru samo da bi ostali čuvari pre svega ličnih, pa potom i sebi sličnih, sa privilegijama koje podrazumevaju život na tuđoj grbači po svaku cenu.
„Važno je da je čovek bogat i da je „naš“; taj, će posle svima da pomogne. On će da uposli ljude.“
„Taj će u budžet da stavi koliko god treba pa makar ostao bez ičega da bi svima bilo bolje“.
„Snašao se, iskoristio trenutak.“ Ima još, nadrobili su se svega i svačega večiti partijaši.
Samo da se ne iskoči iz „maknutog“ stana, vile, ogromne plate nezamislive za jednog seljaka koji recimo živi od dvadesetak hiljada dinara, preživljavljavajući sa malo stoke koju mu sistem još uvek nije uništio.
Sve je to već viđeno. Pa tako su stradavale mnoge „sile“ od kad je sveta i veka.
Recept poznat. Što korumpiranije društvo, lakša manipulacija.
Dok su se trovale i nastavile da truju reke, obesmišljava poljoprivreda, ljudi usred oskudice i nemaštine odlaze u sveže sklepane limene fabrike napuštajući i zemlju i vodu i vazduh.
Za to vreme „trešte“ takozvani mediji, čitaj moderni sektaški vračevi, o napretku, blagostanju.
Kulama vavilonskim kraj kojih se vode teške bitke u marketima za kilogram ćevapa na akciji, salame na rasprodaji, piliće doletele sa raznih meridijana pomodrele od ‘ladnoće.
Ma nema šta nema. Naravno, ako u toj borbi nadvladate gladnog čoveka našega veka.
Ako su dela novog odela, a starih i poznatih, večitih političara i neradnika krojena svilenim nitima zlata i markirana srebrnim slovima poznatih svetskih firmi, onda je jasno zašto za malo ćara, da ne kažem baš kriptovaluta i para, strada sve van pomenutih novosagrađenih „dela“.
Za to vreme lokal-patriote smeštene po vilama, davno otuđenim, da ne rečem otetim, napadaju potoke, reke, omandavaju šume, izmišljaju pume, stvarajući sa već „proslavljenim i dobro poznatim svetu“ nove tajkune. Naravno, pod obavezno obeleženi „sektaškom“, čitaj partijaškom karticom „biblioteke“. Pod uslovom da nije u štrajku.
Ako je plan da se preostalo „stado malo“ zameni, onda je sve u redu. Onda će svi „pajaci“ proglašeni za „izdajnike“ iz ovog, preostalog malog stada morati da pređu most, onaj iz pesme sa početka. Jer tad će i preostali domaćin za sve „srećne i berićetne“ postati gost. Ako šta ostane i ima gde da se vrati.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
