U zemlji u kojoj se deca ne uzimaju u zaštitu, a preko najcrnjih tragedija se sa dijaboličnim osmesima prelazi; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj se voda, zemlja i sva javna dobra rasprodaju za šaku novaca i pritom se tvrdi da je to “za naše dobro”; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj se o pravdi i pravu govori kada su lažne slike poštenja režimskih ljudi ugrožene, a u svim drugim slučajevima se preko pravde i prava gazi beskrupulozno i bestidno; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj ministarstva i važne institucije vode ne oni sposobni, stručni, obrazovani, već samo oni podobni i bez kičme; mora se dići glas…
U zemlji u kojoj neki ljudi više veruju čoveku sa naočarima i debelim usnama koga nikada nisu videli nego sopstvenom razumu i sopstvenim očima; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj je Skupština skupi ( za narod koji njen rad plaća) skup vinovnika jalovih prepucavanja umesto mesto konstruktivnih rasprava koje vode građenju pravednijeg društva; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj su mediji sejači mraka, nemorala, laži, gde oni nisu medijator između društvene stvarnosti i građana, već ubica svih vrednosti i propagandni pion u rukama režima; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj se ne teži da se sačuva kulturno i prirodno nasleđe već se ono ruši i uništava da bi se gradio beton koji odzvanja samoubilačkim zveketom koraka; mora se dići glas…
U zemlji u kojoj se državnost cepa pred očima svih, a to je opet ” za naše dobro”; mora se dići glas..
U zemlji u kojoj se reč plemenitog porekla, ” politika”, izjednačava sa najgorom psovkom jer se njome bave samo kriminalci i egomanijaci; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj su se reči kao što su “ljubav”, “saosećanje”, “zajedništvo” istrošile, izgubile svoju vrednost i prestale da se pominju i delatno šire; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj stočari prosipaju mleko jer ono nikome ne treba; a zelene oranice sa zdravim usevima, vlast bi da zameni rudnicima od kojih će zemlja, voda i vazduh postati nepovratno zatrovani; mora se dići glas….
U zemlji u kojoj se umetnost unižava ne bi li se njena svrha kao ogledala društva zakopala, jer režim ne želi da se u tom ogledalu vidi i njegov odraz, umetnici se nazivaju “šljamom”, a umesto njih se slave podobni “zabavljači” sužene svesti i savesti i bez mrve talenta; mora se dići glas…
U zemlji u kojoj se najglasnije ćuti toliko dugo da smo, anestezirani tom tišinom, zaboravili kako zvuči pravi, iskonski, iskreni ton ljudskosti što iz našeg grla izlazi; mora se dići glas…..
Nastavite niz……………I dođite da dignemo glas zajedno.
Mora se opet i opet čuti taj jasni, čisti, odlučni glas probuđenog naroda kojim će vasiona odjeknuti, moramo zajedno govoriti istinu sve dok se gusti slojevi laži, nepravde, nasilja, korupcije, mržnje, ne probiju. I činiti to ” opet i opet dok ne poželim da ostanem ovde…”.
Vidimo se na blokadama. Srbija je progovorila i naš zajednički glas više ništa neće zaustaviti!
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
