Menu
Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Javna preduzeća su ekonomske tvorevine države, nastale iz potrebe da se pod patronatom smenjive administracije, nekim oblikom državne proizvodnje, društvenih interesa i prirodnih dobara, upravlja na ekonomski uređen način.
„Predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, dobra od opšteg interesa, kao i kulturna dobra u javnoj svojini upisana u registar kulturnih dobara, koji se vodi u skladu sa zakonom koji uređuje kulturna dobra.“
Zakon o privatizaciji
Utkano u Ustav i važeće zakone Republike Srbije, ovo danas više deluje kao poslednji odbrambeni paragraf takvih ekonomskih entiteta nego kao jedan normalan pravni stav nad najozbiljnijim potencijalima društva. Društva u kome je politika izbrisala granice između poštenja i kriminala, gde najglasniji i najagilniji provodioci vlasti najčešće nemaju nikakve formalne i praktične sposobnosti, osim osionosti, uvreda i laži i gde njihovim sposobnostima rukovode principi organizovanja mimo procedura zakona, sklonjeno od pogleda javnosti.
Transformacija javnih preduzeća u akcionarska društva ili druge oblike ekonomskog uređivanja ne mora značiti bilo šta pogubno po oblasti čijim se uređenjem bave. To u suštini znači delimičnu promenu vlasničke strukture, sa menadžerskim rukovođenjem, praćenjem ekonomskih ciljeva ali i dalje sa velikim ingerencijama same države po pitanju postavljanja pomenutih ciljeva, zapošljavanja i kontrole rada. Tako je možda u demokratski naprednim državama, tamo gde kumovski i rođački odnosi nisu uobičajen modus operandi, tamo gde javnost i civilni sektor ne moraju da zaposedaju gradske trgove svaki put kad žele da budu saslušani i tamo gde mediji imaju prevashodno medijsku ulogu.
Da li se sam pojam i proces privatizacije u našem društvu apriori shvataju kao pretnja po opšte interese, pa su zakonska akta ograničila njihovu primenu nad velikim brojem preduzeća od javnog značaja? Da li najavljena promena nije konstruktivno predavanje važnih resursa bordu direktora, sposobnih i školovanih da se u globalnoj ekonomskoj oluji ne zaglave na sprudovima korupcije, pljačke i ekonomsko‑industrijske špijunaže?
Srbija nije mesto koje je svešću i stanjem institucija zrelo za vlasničku transformaciju javnih preduzeća. Tome ćemo se javno suprotstavljati, insistirati da se taj problem utka u aktivnosti političkog života i da ekološki svesni građani koriste svoje najvažniju društvenu ulogu, ulogu glasača, u izboru onih političkih činilaca koji će se sa istim žarom i u istom duhu posvetiti problemima koje iznosimo.
Ekološki aktivisti pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ sumnjaju u sve što današnjica Srbije nosi kao odgovor na ova pitanja. Sumnjamo da privatizacija JP doslovce predstavlja izmicanje državnih instrumenata koji se promenom vlasti mogu suštinski pomeriti na bilo koju stranu ali se mi nadamo samo onoj boljoj. Ne zbog toga što smo pristrasni prema političkim opcijama sa kojima delimo isti elan za očuvanje prirode i srpskog društva, već zbog stepena razaranja svega u institucionalnom smislu. Stepena koji ne može biti gori. Ne samo zbog razorenog aparata države, ne samo zbog čitača vodomera na mestu državnih sekretara, već i zato što su nas decenije ekološke aktivnosti naučile nepoverenju i velikoj pažnji kada je briga o očuvanju okoline u pitanju. Pažnji prema najosetljivijim delovima prirode, prema nacionalnim parkovima ali i prema rudarsko energetskim potencijalima, kojima vlada rašomonijada lažnih „energetski zelenih agendi“ i mesijanske, ogromne koristi po srpsko društvo. Sumnjamo, osnovano, na osnovu svih pogubnih procedura koje je državna vlast u poslednjih petnaestak godina smislila ne obazirući se na uništenje vode, zemlje, vazduha i integralnih potreba ljudi. Procedura koje imaju za posledice uništenje opštih dobara i interesa a za isključivu korist malog broja investitora ili velikih svetskih korporacija.
Bez obzira na to što postoji opravdana sumnja da vršioci vlasti koriste ovakva važna strateška pitanja za odvraćanje naše pažnje u istorijski važnim trenucima, kada se javnost Srbije bori protiv nasilja, smatramo da se ta pitanja i suštinski prožimaju. Strepnja nad otcepljenjem i prikrivenom privatizacijom javnih privrednih subjekata u smislu zaposedanja privrednih i prirodnih dobara Srbije, jednaka je strepnji nad klimom nasilja, veštičje histerije, govoru pakosti i mržnje javnih ličnosti i medija, nedostatka empatije i ostalih stratišta pojedinačnog duha i duha jedne nacije.
Umesto zaključka: Srbija nije mesto koje je svešću i stanjem institucija zrelo za vlasničku transformaciju javnih preduzeća. Tome ćemo se javno suprotstavljati, insistirati da se taj problem utka u aktivnosti političkog života i da ekološki svesni građani koriste svoje najvažniju društvenu ulogu, ulogu glasača, u izboru onih političkih činilaca koji će se sa istim žarom i u istom duhu posvetiti problemima koje iznosimo.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
