Menu
Piše: Dejan Radulović, autor dok.tv reportaže Slike života
Zaleđena zemlja kraj nadošlog Dunava. Automobili naslonjeni na ivice isto tako zaleđenih oranica. Na obali pucketa vatra kraj koje se skuplja promrzao narod čekajući skelu, čamac, šta god može da ih preveze do poslednje oaze prirode, životinja i, po svemu sudeći, i čoveka. Tamo negde na Dunavu koji je kao usud nadošao i opkolio sve pomenuto. Nije to prvi put, kažu, nadošao je pre deset godina, slično. Samo onda je bilo drugačije.
„Ostala mi je stoka, ostalo je na adi krčedinskoj sve što sam imao i skupljao godinama“, rekao mi je Mile promuklim glasom, vidno bolestan jer nekoliko noći zajedno sa ljudima pokušava da spasi šta se spasti može. Sa te oaze gde smo nekada zajedno zborili o suživotu čoveka i prirode na bar nekom mirnom mestu.
U stvari, sa ove distance, kad sve prođe, a prošlo je kao vek, Krčedinsku adu doživljavam kao simbol svega. Stradanja čoveka i prirode, onako u paketu.
„Gde je ona omanja skela“, pitao sam Mileta. „Nema je, odvezli su je neki ljudi i nisu hteli da mi je vrate.“ „Odvozili su oni i životinje, po potrebi. Nama su za tri godine pokrali preko 100 goveda simentalske rase, teladi, to ne znam. Nestalo je i na desetine konja, i svega što je moglo da se proda.“
Teško je bilo razgovarati na tom malom čamcu prepunom ljudi, kamera, novinara i ponekih meštana koji su došli da pomognu.
Zahvaljivao se Mile novinarima, medijima, televizijama, zbunjen svim jadima koji su ga snašli otkad su njegova stada ostala zarobljena na ostrvu mira i spokoja, kako se nekada govorilo. Čini mi se dok je još bilo ljudi koji su umeli da prepoznaju Krčedinsku adu. Sa ove distance, dok posmatram prilično teško spasavanje stoke, razmišljam kako je moguće da se za relativno kratko vreme sve okrene naopako.
Mučeni Mile Plavšić je obraćajući se novinarima između ostalog ispričao u par rečenica roman stradanja. I to kako su pucali na njega kako bi ga zastrašili, i da je prijavljivao slučaj bez uspeha, i da ostavljen na ledini Krčedinske ade gotovo sam. Još strašnije, sa stotinu grla koja nisu mogla nikud.
A sve to, kako je govorio, iz razloga jer su se nameračili na njega kako bi ga oterali sa Krčedinske ade i njom zagospodarili neki drugi ljudi.
Ta slika života, ta Krčedinska ada gde je jednom pisalo „Savremeni čoveče, stani malo, jer ovde je i vreme stalo“, više nije ista.
Stradala je priroda, za prirodom čovek koji živi u skladu sa njom, a sve ostalo… to se ne broji.
Politika je ono što je uvek mutilo vodu na prostorima odavno zamućenim politikanstvom, i to u svim segmentima.
I ko tu najčešće strada? Svako ko nema tzv. „leđa“. A ko profitira? Onaj ko ih ima.
Jedan stočar, pastir, koji spava u sobi od par kvadrata i koji je dobar deo života posvetio Krčedinskoj adi, životinjama i ljudima koji su razumeli takav način života.
E sad, Mile Plavšić čuva genetske resurse, podolska goveda, pa magarce, ima tu dosta konja. Svega.
Ako je Krčedinska ada čista, gde je slobodna i zdrava ispaša, onda je to dobro za tzv. vreme kada se traže zdravi proizvodi. A onda, isti nisu jeftini. Imajući u vidu da je stočni fond ozbiljno urušen, da svet vapi za zdravotom, što bi narod rekao, eto prilike za dobrim profitom sa sve proizvodima. Ko gospodari takvim resursima, bogat je čovek. Ostali nisu važni.
Biće da je običan čovek u svetu politike, čitaj Srbije, kolateralna šteta, sve i da se satre od rada, šta god radio. Još grđe ako radi pošteno.
Za one koji ne znaju, morao je da pojasni. Stoka se na adu dovodi u maju, a oko 15. decembra se vraća u štale kako bi prezimila zimu. Svi drugi koji su imali daleko manje grla i mogućnosti da ih prebace, to su i uradili. Mile nije imao skelu, ni pomoć, ni mogućnosti, i desilo se šta se desilo.
Neverovatna slika na Krčedinskoj adi. Na smrznutoj zemlji, na ledu i vodi, ocrtavaju se siluete konja, poludivljih, koji se uprkos želji da im ljudi pomognu udaljavaju od čoveka.
U međuvremenu pristigla skela menja lokaciju jer se stado probilo iz obruča nekolicine ljudi koji su hteli da ga popnu na skelu. Odlazi dalje.
Skela nastavlja uz vodu do druge lokacije. Novinari, fotoreporteri, kamere kreću ledenom pustinjom pešice. Do sledećeg pristaništa, tamo gde je nekada bio obor da bi se stoka lakše saterala na splav. A obor, dobro načet. Ograda posečena testerama da stado ne može lako da se utera na skelu. Naopako.
Deo stada odlazi negde dalje. Većina podolaca je prebačena u toku dana. Par njih je ipak ostalo.
Za konje se prosto nema vremena. Iznemoglu i dobro kaliranu stoku par domaćina odvodi drumom ka Kovilju i štalama. Da ih nahrane i oporave, pre svega.
Kraj vode, na slami i uz slamu ostala je jedna krava sa velikim rogovima. Podolac. Ne može da se pridigne od iscrpljenosti. Prošla je front koji ni sama verovatno nije mogla da razume. Još manje sve one kamere, aparate i znatiželjne ljude.
Da, umire kraj vode. Tako su nam rekli. Nije kriva, baš ni za šta.
Ta slika života, ta Krčedinska ada gde je jednom pisalo „Savremeni čoveče, stani malo, jer ovde je i vreme stalo“, više nije ista.
Stradala je priroda, za prirodom čovek koji živi u skladu sa njom, a sve ostalo… to se ne broji.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
