Piše: dr Milica Marušić Jablanović, odbornica Ekološkog ustanka u Skupštini Grada Beograda
Pre godinu dana Ekološki ustanak je dobio poziv u pomoć od gospođe Danice Nikolić, profesorke srpskog jezika u penziji. Zajedno sa ekipom Ustanka sam obišla ovo malo predratno naselje u opštini Rakovica i uverila se u zastrašujuće uslove u kojima ljudi Kijeva žive, krivicom celog niza bezočnih (i nedostatka potrebnih) odluka grada Beograda.
U neposrednoj blizini kuća, pre deset godina podignuta je asfaltna baza Beograd puta. Zbog toga su njihova domaćinstva izložena jakom zagađenju (od naftnih sirovina, peska i filera za asfalt), nesnosnoj buci i čestim poplavama, usled izlivanja vode iz kanala koji okružuju asfaltnu bazu i pomenuta domaćinstva.
Nakon toga, Goran Obradović, koji vedri i oblači Rakovicom, kupio je parcelu i na njoj je formirana divlja građevinska deponija visine trospratne kuće. Ova deponija se obrušava ljudima u dvorište i zatrpava kanale koji treba da odvode vodu.
Treba znati da u Beogradu vaš komšija može da proda plac nekome ko će to zemljište po svom finansijskom nahođenju da pretvori u građevinsku deponiju. I neće se desiti – ništa.
U Srbiji imamo građane prvog i drugog reda, i eksplicitan tretman u skladu sa tim.
Obilaskom terena, vodni inspektor je još 2. oktobra 2014. godine izneo mišljenje da će objekti u ulici Oslobođenja ostati u stalnoj opasnosti od plavljenja pri nailasku poplavnih talasa. Nažalost, njegova predviđanja pokazala su se tačnim. U dvorištu Danice Nikolić se stvorila močvara, a temelji kuća u Kijevu natopljeni su vodom i memlom.
Dana 13. maja 2016. godine, Sekretarijat za inspekcijske poslove obavestio je Kabinet gradonačelnika da je vodni inspektor preduzeo sve mere iz svoje nadležnosti, ali da je neophodno raseljavanje objekata na predmetnoj lokaciji! Od tada grad nije preduzeo ništa kako bi se ovom malom broju ljudi, mahom starijih, omogućilo da žive u bezbednim uslovima.
U svoje ime i ime ostalih suseda, Danica Nikolić je 5. marta 2021. godine podnela zahtev za raseljavanje g. Andriji Mladenoviću, tada pomoćniku gradonačelnika Radojičića.
Kao odbornica Ekološkog ustanka postavila sam odborničko pitanje šta se dešava sa tim zahtevom. Građevinska direkcija je odgovorila da predmetno područje predstavlja privrednu zonu i da za njega ne postoji važeći plan detaljne regulacije kojim se opredeljuju namene, što predstavlja planski osnov za moguće raseljavanje.
Grad je tu pokazao svoje snage i slabosti. Imao je snage (ili bezobzirnosti) da prenebregne činjenicu da na tom području već sedamdeset godina postoji naselje, podigao je asfaltnu bazu tik uz njihova dvorišta i formirao privrednu zonu. Ostao je nem na formiranje deponije u naselju, na stalne poplave, na žalbe građana. Ali se sakrio iza nepostojanja plana kad je trebalo da problem reši.
Na sednici Skupštine grada održanoj u februaru 2023, na dnevnom redu bila je Odluka o izradi Plana detaljne regulacije za pomenuto područje privredne zone. Tada sam iznela ove sramotne podatke o sudbini stanovnika Kijeva i pozvala Gradsku upravu da pokaže dobru volju da uradi ono što se odavno moralo uraditi, te da se nakon izrade predmetnog PDR-a stanovnicima Kijeva konačno omogući da žive u pristojnim uslovima.
Svesni smo da Grad ničim neće moći da im nadomesti deset godina života u senci deponije, obavijenog asfaltnom prašinom, natopljenog poplavama i zagušenog nesnosnom bukom, čime je ugroženo njihovo zdravlje, kvalitet života i narušeno svako dostojanstvo. Očigledno, u Srbiji imamo građane prvog i drugog reda, i eksplicitan tretman u skladu sa tim.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
