Menu
Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Gasovi, neorganska materija i voda ne moraju imati svoj najvredniji rezultat – uslove za stvaranje organskog koje se ponavlja, deli, evoluira, menja se i grana, stari i umire, ali ostavlja i potomstvo, utiče pomalo beznadežno na menjanje uslova od kojih i samo zavisi. Situaciju da se nađete na zrncu materije koja je čudom na pravoj udaljenosti od izvora energije, u pravoj putanji oko njega i sa distancom vremena dovoljnom da neprijateljsko, agresivno okruženje počne da se smiruje i rađa život, zaista možemo smatrati okolnostima sreće. Sreće neshvatljive i u matematičkom i u fizičko-biološkom smislu.
Baš taj život, u svim svojim oblicima, izaziva buru kontroverzi o potrebi, svrsi, trajanju, korenima, mogućnostima da je zastrašujuće usamljen ili, u svojim drugačijim vidovima, mistično sakriven od nas i udaljen u galaksijama i zvezdanim stazama. Kad je već tu, treba mu posvetiti pažnju, donedavno podrazumevajući brigu i negu, odskora brinući o ponašanju i sredstvima koje je paralelno sa napretkom,
agresivni deo tog istog života, satkao i čuvao. Sredstva uništenja, tehnologija uništenja i preplašen, ljudski, uništavajući um, čine trijumvirat katastrofe života. Baš kao i univerzum filosofskih i socijalnih ideja o našem nastanku i svrsi, sačinili smo i univerzum promena podstaknutih, u svom korenu, baš zagonetkama koje su
pred nas stavili univerzum i život. Pakujući život u oblande banalnosti, nemira, otimačine i konzumerizma, krenuli smo u njegovo uništenje. Najpre nesvesno, samo sluteći, a na kraju sasvim jasno sa arsenalom industrijskih, hemijskih, vojnih arsenala i sa politikom kao zlim generatorom kako potencijalnih, tako i tekućih pretnji po ukupan život.
Tražeći varljivi mir, posežemo za sredstvima za smirenje, u toj meri da u izlučevini velikog grada bude toliko neusvojenog bensedina da ga naknadno usvoje i mrena, kečiga i manić.
Šta na to kažu naša planina, naše reke, šume i njive, generatori vode, tla, kiseonika, generatori života? Kažu da je loših primera toliko da to odavno ne predstavljaju slučajnost. Kažu da je lepeze ideja uništavanja života zatvorila svoj krug, više puta. Kažu da atak na temelje života ide uz neznanje, alavost i negativnu selekciju učesnika u procesima odluka. Što veći bizgovi na vlasti, to zanemarivanje interesa života i prirode ima veće razmere. Sa epskim bizgovima i posledice su epske.
Kažu da se možemo posrat’ na dobrobit poljoprivrede ako u zemlju strpamo previše hemijskog đubriva. Ako u kontinuitetu gomilamo nešto što naša njiva ne može usvojiti i ako to nešto potocima dođe do reka, jezera, akumulacija vodosnabdevanja velikih gradova. Kažu da se uzalud čudimo promenama boje vode, bujanju algi, generisanju najotrovnijih supstanci prirodnih procesa. Hitro dobro ne može biti dobro. Dobro zarad mekše guzice – gotova je propast. Nedostatkom svesti, nedostatkom sistema kontrole, nedostatkom mere, trujući zemlju, trujemo život. Gotovo nepovratno, uz gubitak znanja i vrsta iz prošlosti, iz vremena kada je sklad postojao u skromnosti i meri. Kada je sistem zaštite od patogena bila duga prirodna selekcija, kada
industrija hemijske zaštite bilja nije bila zli konglomerat i kada su supstance prirode i domaćinstva, bile jedina zaštita. Kada gargantuovska proizvodnja hrane nije bila oružje ekonomije i politike, kada je pojedinac imao seme ali i seme znanja, hrabrost i veštine da opstaje sam ili u okviru manjih zajednica.
Reka zna da možemo zaboraviti na pijaću vodu ako njene stanovnike šikaniramo otrovima, fekalijama, plastikom, naftom. Tražeći varljivi mir, posežemo za sredstvima za smirenje, u toj meri da u izlučevini velikog grada bude toliko neusvojenog bensedina da ga naknadno usvoje i mrena, kečiga i manić. Kombinacije farmaceutskih ventila, mere se tonama, na dnevnom nivou. Tonama izlučevina, tonama relaksiranih riba, tonama politički i socijalno katatoničnih umova na površini.
Vetar kaže… Nadajte mi se, možda ću vam počupati zasade i rasturiti naselje a, možda, tek po nekad spasavati vas od magle otrova koje ste sami izmislili i predimenzionisali. Moju snagu udesetostručili ste zagrevanjem, ogromnim frontovima vrelog i hladnog. Možda će biti gore… i još kaže… Nesvesni svoje uloge i svoje snage, trpite u lavirintu tuđih interesa, gladijatorskih zamajavanja, jeftine supkulture i pornografije.
Čekajte, ja ću vas rešiti relativno brzo, brže od mene možete samo sami.
Umesto zaključka:
Izmenjene sile i resurse prirode, sled loših scenarija po život, sa dalekosežnim posledicama decenijskog nemara, lako je predvideti. Na neki uvrnut način, gazeći umetnost, kulturu, istoriju, gazeći poštenje i skromnost, život je pokazao ozbiljnost svoje loše strane. Ubrzani proces evolucije teče, gotovo nekontrolisano.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
