Menu
Piše: Dejan Radulović, autor dokumentarne TV reportaže „Slike života“
Glas je reč, a reč je čovek. Vreme, teme, breme, staza na putu, put izabran za život, dan…
Koliko vredi taj Glas, kolika mu je cena? Ili cene nema? Svakodnevno se slušaju priče koje ne samo što liče jedne na druge, već najbolje pokazuju obesmišljene ili, još gore, smišljene teze kojima se ljudima manipuliše do tih granica da na kraju ostanu bez osnovnih čula za prepoznavanje gotovo osnovnih stvari. Slično kao kad se raširi virus. Za desert se servira strah i onda „glumci“, koji odgovaraju za stanje publike, svoje gledaoce pretvaraju u lutke na koncima, kojima su zamajavali publiku tokom cele predstave. Naravno, pod sloganom „to je za dobrobit društva, napretka, boljeg života“.
U tu svrhu se ne biraju sredstva, jok. Modernije su, ali i mnogo gluplje, do zatupljujućih granica, reklame kojima se kupuje ono što u Čoveku vredi. Reč.
Narod kaže „vo se drži za rogove, a čovek za reč“. Naravno, ukoliko reč važi.
Koliko, čoveče, vredi Glas, reč, suština? Jednu ili sto zgrada za armiju otuđenih i raskućenih nomada? Hektari, livade, reke, planine, to malo preostalih stada, vazduh za sve što diše iznad grada, da ne kažem baš pohlepom stvorenog jada. Koliko to vredi?
Razumem večite poltrone koji su navikli da žive na tuđoj grbači, razumem i lopove koji ne znaju drugačije nego da poput vampira isisavaju živote. Razumem i večite politikante; šta bi oni drugo radili. Šta ne mogu i ne želim da razumem? To da neko svoju reč, svoj glas proda na pijaci bednim preprodavcima onoga što nisu ni stvorili ni proizveli, pa čak ni kupili od nesrećnih domaćina. Oteli, pre. To je prava reč.
Takav gubitak osećaja prema ljudima, čoveku kao najvažnijem činiocu života na ovoj planeti… To ono malo preostale svesti ne može da razume.
Koliko, čoveče, vredi Glas, reč, suština? Jednu ili sto zgrada za armiju otuđenih i raskućenih nomada. Hektari, livade, reke, planine, to malo preostalih stada, vazduh za sve što diše iznad grada, da ne kažem baš pohlepom stvorenog jada. Koliko to vredi?
Niko nije mogao da opstane sam na ovom svetu, planeti i državi. Postoje i ljudi koji poštuju ono što im je darovano da bi živeli, stvarali i radovali se, a ne gladovali i ustajali sa zebnjom da li će neki probisvet da im ukrade potok, satre šumu, otme celokupnu letinu ili ono malo imanja što je teškom mukom sticao da bi neko sutra mogao da se poraduje danu.
Ima li cenu to što su ljudi izgubili zdravlje, zaglavljeni u močvari pohlepe samo da bi preživeli? Ima li cenu to što se ljudima koje su nesrećnici prevarili otimaju stanovi? Ima li cenu to što se rad časnog čoveka otme grabljenjem besomučnih, bezobzirnih i bahatih gospodara kojima je od sličnih dato da gospodare nad životima?
Na sve rečeno mnogi bi rekli, to je veština: obmanuti, prevariti, isprljati, naružiti.
Zaboravljajući pritom da ruženjem drugog čoveka zarad prolazne, otrovom začinjene obmane i zarad to malo prolazne moći, ljudi ispoljavaju svoj karakter, svoju dušu, svoju reč. I ono najvažnije, ne spasava se ni vlast, ni moć, ni gospodar veštinom već vrlinom, a to je daleko iznad svake propagande, koliko god neko mislio da će „novcima“ i prevarom njegovo ime ostati ubeleženo na stranicama nekakvih knjiga. Neće, uprkos svim kupljenim klovnovima vremena.
Politika je, nažalost, postala robovlasnička pijaca gladijatora, ali i svih onih koji arlauču u arenama ne znajući da posle predstave neće imati šta da jedu i iznesu deci na sto.
Ni sigurnost, ni zdravo obrazovanje, ni dašak vetra iskonske prirode, ni otetu planinu pretvorenu u betonsku karakondžulu ili „nestalu“, ni prelaz siguran preko drumova kojima lete „avioni“ i „kamioni“, ni knjigu koja nije cenzurisana od privilegovanih, ni zdravlje ako nema Hipokratovog zdravstvenog sistema… Ništa, osim da budu robovi agencija koje će da ih iznajmljuju kao jeftinu radnu snagu.
Koliko onda košta Glas? Koliko Reč, a koliko reklama? Da li to išta vredi, pitam sve koji plaćaju.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
