Piše: dr prof. Nebojša Zlatković, član Ekološkog ustanka
Pitate se kakve veze ima ekologija sa obrazovanjem? Možda ste u pravu. Čini se, ipak, da je nemar kao indikator zagađenosti ušao i u ovaj sistem. Procenite sami. Do ne tako davno, privreda i pre svega poljoprivreda u Srbiji se zasnivala samo naiskustvu i znanju koje se prenosilo sa oca na sina, sa dede na unuka. Sada se govori o poljoprivrednim naukama, o tehnologijama poljoprivredne proizvodnje. Danas to više nije samo iskustvo već i veoma široko znanje i poznavanje – čak i računarske tehnike i tehnologije.
S druge strane, nekada su se poljoprivredom bavili samo radnici – seljaci. Danas smo svi kapitalisti, ali posedujemo različite kapitale: neko ima radnu snagu i zdravlje koje nudi tržištu; neko ima obradivu zemljišnu površinu, neko ima znanje i umeće, a neko „samo“ novac. Svoj kapital svako nudi na tržištu sa željom da dosegne visok status u društvu i visok standard života. Da bi svako mogao najbolje da iskoristi svoj kapital, potrebno je da bude dovoljno edukovan – obrazovan. Niko ne želi, ali i ne može da opstane kao običan seljak.
Treba nam stručan i dobro nagređen učitelj koji će uz igru, procenom već formiranog „kućnog temperamenta“ moći da formira osnovni psihološki profil svakog deteta i da pedagoški rad prilagodi svakome od njih.
U tom smislu, obrazovanje ne može da ima ni jedan stepen slobode u odnosu na proizvodnju, bilo da se radi o poljoprivredi ili ukupnoj privredi jednog društva, jedne države. Zato sistem obrazovanja mora da prati potrebe privrede za svakim od ovih kapitala. Pre svega, sistem obrazovanja mora da bude fleksibilan i da se vrlo brzo preorijentiše potrebama privrede i društva.
Da li je naš sistem obrazovanja takav?
Po svemu sudeći – ne, jer se mogu uočiti mnoge slabosti, izazvane pre svega nemarom. Posle niza „iznenadnih“ i „ničim izazvanih“ događaja u osnovnim školama svi se slažu da nam u ovim školama treba više psihologa, pedagoga, pa čak i policajaca. Ne, zbog čega sve to? Trebaju nam samo učitelji koji su obrazovani da budu i psiholozi i pedagozi, ali i policajci sa represivnim merama (u definisanim slučajevima).
Treba nam stručan i dobro nagređen učitelj koji će uz igru, procenom već formiranog „kućnog temperamenta“ moći da formira osnovni psihološki profil svakog deteta i da pedagoški rad prilagodi svakome od njih. Decu koja su već stidljiva i introvertirana treba malo stimulisati, ohrabrivati, podsticati da se pokazuju i dokazuju. Obrnuto, decu koja pokazuju elemente ekstravertiranosti treba „kanalisati“ na opšte društvene interese. Time će do izražaja dolaziti inteligencija deteta i deci će biti lakše da budu učenici. Dolaziće u školu mnogo mirnija i srećnija.
Znatno će se smanjiti strah. Ne samo strah od drugih učenika (nisu ni drugovi ni drugarice) već i strah od ispitivanja, provere znanja i slabih ocena. U tom uzrastu (prve četiri godine) deca treba pre svega da uoče značaj obrazovanja. Mnogo je važnije da od stečenog znanja razumeju, doduše malo izmenjenu, onu poznatu Vukovu: Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje koristiti. Podrazumeva se da svaki učitelj zna pravu verziju ove Vukove poruke.
Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje koristiti.
Ova poruka treba da prati učenika za sve vreme njegovog obrazovanje. Na žalost, čini se da se ona negde izgubila. To najbolje pokazuje sistem visokoškolskog obrazovanja. Očigledno je da se proizvodni odnosi u privredi menjaju veoma brzo (industrijske revolucije), ali sistem visokoškolskog obrazovanja to ne prati. Univerziteti su postali veoma inertni. Niko ne može da kaže da Univerzitete vode nestručni ljudi, ali se ipak čini da se nekako Univerziteti zatvaraju sami u sebe.
Primer za to je poslednja reforma obrazovanja poznata kao „Bolonja“. Danas se ona kritikuje na sva zvona. A da li možda, zbog nemara pojedinaca, zbog izbegavanja primene osnovnih zahteva i principa reforme nismo ni mogli da dostignemo njene vrednosti i prednosti?
Reforma je polazila od činjenice da, osim različitih interesovanja, srednjoškolci pokazuju i različitu ambicioznost. Zato je predviđeno da oni koji su manje ambiciozni upisuje visoke škole strukovnih studija u trajanju od tri godine. Nakon toka postaju inženjeri sposobni da kontrolišu i u praksi vode tehnološke postupke proizvodnje koji su izučavali.
Srednjoškolci koji su ambiciozniji se odlučuju za fakultete. Ovo studiranje traje 5 (pet) godina. Međutim, reforma zahteva od fakulteta da nastavne planove i programe prilagode tako da studenti koji tokom studija shvate da nisu baš toliko ambiciozni ili su iz bilo kog razloga shvatili da nemaju toliko vremena za studiranje, završenog fakulteta mogu da se uključe u privredu; da ne izgube to vreme uzalud. Zato je predviđeno da. posle završene treće godine, student postaje bečerel inženjer. To znači da je stekao dovoljno znanja i veština da se uključi neposredno u privredne tokove; da kontroliše savremene postupke proizvodnje koje je stidirao. Oni ambiciozniji nastavljaju dalje još dve godine kada treba da savladaju i viši stepen kontrole postupaka proizvodnje koji se zasniva na modeliranju i optimizaciji. Zato dobijaju visoko zvanje mastera.
Na žalost, mnogi studenti koji imaju sve uslove da se bave poljoprivredom i prehrambenom industrijum ne mogu da završe fakultet jer programi nisu pravilno definisani. Može da se desi da student ne može da se bavi preradom mleka jer ne zna da rešava teške diferencijalne jednačine jer ne može da rešava neke probleme iz fundamentalnih nauka.
Budimo iskreni. Veoma često su nastavni planovi i programi stvarani onako kako odgovara nastavnicima, a ne studentima. Postavljalo se pitanje šta profesor može da predaje da bi i posle reforme imao pun fond časova, a ne šta student treba da nauči. Time smo izigrali osnovne ideje novog sistema obrazovanja. Zato je većina faakulteta prešla na sistem 4+1, a ne na smisleniji sistem 3 + 2. Inertnost Univerziteta potvrđuje činjenica da se još uvek primenjuju načela radničkog samoupravljanja i demokratskog centralizma – kako se nakad nazivalo mešanje države pri donošenju važnih odluka.
Primer za to je izbor dekana Fakulteta, ili direktora Visoke škole. Nastavno naučno veće fakulteta (nastavničko veće škole) može izborom da se odluči za jednog kandidata, ali Savet fakulteta, akademije strukovnih srudija ili samih škola u čijem radu učestvuju i predstavnici vlasti, može da promeni odluku bez ikakvog obrazloženja i imenuje drugog kandidata.
Ekološki Ustanak će svakako ako bude bio u prilici raditi na većoj samostalnosti škola na svim nivoima, zalagaće se da se uticaj politike svede na minimum, da predstavnike škola biraju profesori u samim institucijama a ne lokalni političari koji ulaze u Savet fakulteta a često imaju završen neki drugi fakultet ili čak nemaju ni završene fakultete.
Za nas je i garancija kvaliteta prehrambenih proizvoda preko zaštite geografskog porekla postalo političko pitanje, a ne interes proizvođača da se izbore za tržište.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
