Piše: dr prof. Nebojša Zlatković, član Ekološkog ustanka
Da li ste u poslednjih nekoliko godina otišli na obližnju reku iz koje su vaši roditelji ili roditelji vaših roditelja mogli slobodno da piju vodu? Kada se vozite automobilom, da li pogledate kako izgledaju mesta pored egionalnih puteva u okolini gradova, ali i sela? Neverovatno ali istinito. Najčešće se zgražavamo prizorom koji vidimo. Ponekad odgovornima za to uputimo neki prekor, ili možda psovku. Najčešće ipak pomislimo:
„to se mene ne tiče, niti taj nemar mene dotiče“.
Ipak, da li je to tako? I; da li treba da razmišljamo tako? Sa stanovišta zagađenja životne sredine, najgore što se nekada dešavalo je kada u jesen ljudi bacaju velike količine džibre ili komine. Komina ili džibra, ma koliko bile „gadne“, one su prirodnog porekla. A, sve što je priroda stvorila ona zna i da razgradi. Dakle, to za prirodu nije smeće već samo jedan od oblika njenog postojanja ili vida energije.
Sigurno je da su zbog bacanja ovih ili sličnih organskih materija u reke, ribe ostajale neko vreme bez kiseonika, ali reka ima prirodni kapacitet da prevaziđe ovakav problem. Problem nastaje kada se velike količine ovakvih materija bacaju u reke ili zakopavaju u zemlju. Tada čak ni priroda ne može da svari ove materije pa voda ostaje duže vremena bez kiseonima ili svetlodti a zemljište postaje kiselo što ga čini manje plodnim.
Na našu žalost, danas se u vodotokove, ali i u okeane, ispušta mnogo više i mnogo češće materija neorganskog porekla koji sami po sebi predstavljaju teške zagađivače. Ispušta se, ili na zemljište razbacuje, čak i nuklearni otpad (osiromašeni uranijum). O plastici da i ne podsećamo. Plastiku su ljudi stvorili u posebnim uslovima pa kao takve prirodi su nepoznati i s toga ne mogu da se lako razgrađuju. Zbog toga opterećuju našu životnu sredinu.
Hrana treba da nam bude kao lek, a najbolji lek može da nam bude sama hrana
Ako mislite da je to najgore što nam se danas dešava, varate se. Ne zaboravimo! Ovde se radi SAMO o zagađivanju naše životne sredine. Ali, šta je sa zagađivanjem unutrašnjosti našeg organizama?
U nauci se proces razmene materije i energije između živog organizma i njegove okoline (životne sredine) označava kao ishrana. Sva materija koju tom prilikom organizam uzima iz prirode se označava kao hrana. Sa hranom se obezbeđuju supstance koje održavaju život svake od nekoliko miliona ćelija ljudskog organizma. Te supstance označavamo kao nutrijenti. Zato se njihovo prisustvo ili odsustvo definiše kao nutritivna vrednost hrane.
Nekada je važila važna preporuka:
hrana treba da nam bude kao lek, a najbolji lek može da nam bude sama hrana.
Tako je razmišljao i čovek koga smo proglasili za oca medicine. Zašto to danas više ne važi? Nekada su ljudi uzimali hranu iz prirode i samo su je neznatno obrađivali i prerađivali do željenog kvaliteta. Ali nije bilo mnogo različitih kvaliteta. Nije bilo puno različitih namirnica. Ishrana je bila jednolična.
Ekonomija nam je postala važnija od zdravlja!
Danas je hrana mnogo manje „prirodna“ jer težimo da bude raznovrsna; da nam izlozi i rafovi budu šareni i „bogati“. Kako bi namirnicu učinili prepoznatljivom i primamljivom za kupca, proizvođači dodaju različite: boje, arome, stabilizatore, emulgaatore … Rečju, u hranu dodaju veliki broj aditiva. S druge strane, pojedine važne supstance ne unosimo kao nutrijente sa hranom već kao suplemente – dodaci ishrani.
Dodavanje aditiva u hrani i suplemenata u ishrani možda ima i opravdanja. Može da ima opravdanja, ali svakako nosi i određene rizike, pre svega po zdravlje potrošača. Motiv za korišćenje aditiva i suplemenata više nije samo primamljivost i prepoznatljivost. Pre svega postaje profit i ekonomski interes.
Da li ekonomsi interes treba da bude dominantan? Da li, sa stanovišta ishrane, ekonomski razvoj mora da bude u prvom planu?
Nažalost stanje u državi je takvo da mnogi ljudi danas kada odu u prodavnicu traže jeftini parizer ili najjeftiniji sirni namaz za svoju decu. Da li su takvi proizvodi i nutritivno vredni ili su možda zdravstveno rizični? Sve je manji broj građana koji se to pitaju a sve je više onih koji primarno brinu da li će i sutra moći da kupe taj jeftini parizer nego kakvog je nutritivnog sadržaja namirnica koju konzumiraju.
Ekonomija nam je postala važnija od zdravlja!
Proizvođači su shvatili da primenom veštačkih nosioca boje, ukusa, mirisa i slično znatno smanjuju troškove proizvodnje i tako sebi uvećavaju dobit. Počeli su da dodaju sve više jeftinih veštački sintetisanih aditiva koje naš organizam po svojoj prirodi ne prepoznaje. Organizam pokušava da ih odstrani. One koji su rastvorni u vodi uklanjaju bubrezi. Aditive koji nisu rastvoreni u vodi uklanja jetra. Zbog njihove sve
veće količine bubrezi i jetra se jako opterećuju i polako stradaju.
Na našu žalost neke aditive ne možemo ni da uklonimo te se nagomilavaju i izazivaju teške metaboličke bolesti. Ne retko ih označavamo samo kao retke bolesti. Do kada će to biti samo retke bolesti? Da li treba da čekamo da postanu česte bolesti?
Svakako ne. Ali ni jedan pojedinac to ne može da reši samostalno. To može samo čitavo društvo tj država.
Mi ne želimo da se pravimo kao da nas se ne tiče šta se dešava oko nas. Ne želimo da nas nemar prema ekologiji ne dotiče. Naprotiv, mi želimo da pomognemo. Shvatili smo sve probleme vezano za očuvanje, kako okoline tako i zdravlja pojedinca. Shvatili smo i kako treba odgovoriti na sve ove izazove.
MI ZNAMO KAKO!
VAŽNO JE DA NAS NEKO PITA!
JOŠ JE VAŽNIJE DA NAS NEKO SASLUŠA I POSLUŠA!!!
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
