Menu
Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Klimatske promene, nezajažljivo tretiranje vode kao tehničko pomagalo i sirovinu, halapljivo tretiranje vode kao ekonomski resurs, nedostatak znanja i nekultura, neobrazovan i bahat talas „vođa nacija“, vode nas u predvorje žeđi. Strašne, neizbežne, regionalne žeđi. Kako obične ljudske, prehrambene i higijenske potrebe za vodom, tako i onih potreba koje nad potrebama ljudi stoluju, bez namere da im ukažu pažnju i primat.
Ono što smo očekivali u narednoj deceniji, događa se u dvogodišnjem periodu. Predviđeni porast prosečne temperature atmosfere sa svim svojim neverovatnim posledicama, preplavio nas je u samo nekoliko sezona najekstremnijih klimatskih uslova ikada. Ovo „ikada“ treba shvatiti uslovno jer kratka istorija beleženja klimatoloških i istorijskih podataka, služi samo boljem shvatanju razlika. Mnogo je geoloških i paleontoloških pokazatelja da je klima majčice Zemlje uvek bila u oscilujućem ritmu.
Samo… kada su vremenski rasponi klimatskih oscilacija „spori“ i traju stotinama ili hiljadama godina, proces ne mora biti poguban već i evolutivno-istorijski poželjan. Sav živi svet, uključujući čoveka, ima instinkte i evolucijom utkane mogućnosti prilagođavanja, ili jaka saznanja i veštine usklađivanja sa prirodom. Dominiraju mogućnosti dugotrajnih seoba i sklanjanja od klimatoloških problema. Oni su nekada doprinosili velikim migracijama i bili sastavni deo klime i same prirode. Tada su promene bile prirodne a priroda satkana od „sporih“ promena.
Ovih se dana u javnom govoru jako koristi reč „marš“, ne tako omiljena ni uobičajena u civilizovanom i kulturnom obraćanju. Došli smo do nekulture u obraćanju, kao jedinom razumljivom govoru strani kojoj se obraćamo, kao zajedničkoj kvalifikaciji želja prema svima koji predstavljaju gutače reka, vodoždere. Podjednako onih koji voze cisternu ukradene vode i onih koji vode ukradenu državu.
One su i sada deo odgovora prirode na uticaje dvovekovnog civilizacijskog buma, samo što su civilizacijski činioci jednačine opstanka, neuporedivo drugačiji. Velika koncentracija stanovništva, velika koncentracija stočarske i ratarske proizvodnje, ogromna podeljenost na nacije okružene bodljikavim žicama i barijerama zakona, naoružanja, verskih i kulturoloških zabluda i razlika, sada su pod udarom mnogo jače snage – snage golog opstanka.
Gde je tu mesto naše vode? U samom centru, sve se okreće ono nje, njene skromne dostupnosti i njene vezanosti za najvažniji prirodni proces, KRUŽENJE VODE U PRIRODI. Taj proces je DRASTIČNO IZMENJEN I IZBAČEN iz ravnoteže navika, potreba i spremnosti na adekvatan odgovor. Moglo bi se ukratko reći da kruženje vode u prirodi ima isti rezultat ali da su njegovi činioci, vreme i broj epizoda ponavljanja, drastično izmenjeni.
Predstavimo to prostom jednačinom koja ima sabirke, vremenske razlike između njihovog dešavanja i njihov zbir. Uprostimo stvar, recimo da je zbir tih jednačina od pre nekoliko stotina godina i danas isti ali da je jednačina iz 1824. imala trideset a današnja jednačina samo dva sabirka.
Te 1824. godine su sabirci bile godišnje padavine snega i kiše, raspoređenih u manje ili više pravilnim sezonskim intervalima. Današnji sabirci su retki, intervali među njima su višemesečni a količina vode koja u tih par intervala protutnji (prokruži) prirodom je ekvivalent katastrofi. Bez nade i načina da priroda svojim geološkim i biološkim instrumentima zadrži tu vodu u prirodi i čovečanstvu upotrebljivom okruženju. Drugim rečima, ovde ćemo ubuduće dobijati mnogo vode u svega nekoliko obilnih i dugotrajnih padavina koje ne garantuju da ćemo je ikako iskoristiti već od nje imati samo pogibelj i posledice. Ima li zaista već nekih znakova da smo u tom smislu sasvim hendikepirani i da li već treba brinuti o pitanju čuvanja vode kao najvažnijem pitanju opstanka ljudskih zajednica u obliku u kome ih danas poznajemo?
Vodoprivredne osnove ili, modernije, strategije upravljanja vodama, jesu, sada je već izvesno, akti koji će imati veću važnost i od Ustava samog. Te strategije opisuju sve aktivnosti vezane za vode jedne države, od dečjih vodenica od kukuruzovine na potočićima do vodosnabdevanja naselja, energetske komponente vode do brige o njenom vraćanju prirodi makar u stanju koje neće izazivati dodatnu kumulaciju problema.
Znajući sve ovo, reklo bi se da bi se strategija dostupnosti vode osnovnim potrebama mogla opisati sa nekoliko reči: akumulacija, racionalizacija, prečišćavanje.
Srbija ima gotovo strateški raspoređene planinske akumulacije koje su pravljene sa eufemizmom sekundarne važnosti vodosnabdevanja i primarne energetske važnosti. Situacija se nikada nije otvorila ka istinskom vodosnabdevanju Srbije planinskom, ukroćenom vodom a energetska važnost hidroelektrana koje im gravitiraju, vrlo brzo će pasti ispod energetskih potencijala vetra i Sunca. Sigurno da ćete naći dovoljno ekoloških pro et contra u ovim redovima ali imajte na umu da se suočavamo sa procesom koji vodi teškim socijalnim posledicama, a da bi pravilan raspored zahteva društva i potreba svekolike prirode mogao da uspostavi kakav-takav red u društvu u kome je sada okosnica opšti nered, grabež i nebriga za išta javno. Red znači sledeće: obavezno uključivanje svih aspekata akademske zajednice u tako važne procese umesto dosadašnjih inženjersko/političkih i investitorskih faktora odlučivanja o bilo čemu, o vodi pogotovo.
Ima li Srbija za to uslove? Prirodne da, institucionalni su pod teškom opsadom kriminala i u službi profita, jako primamljivog korupcionog dela kolača i produženja političkog poštapanja interesima Srbije.
U zemlji koja umesto reka vode promoviše reke kiseline, koja ćuti na decenijsko blato u vodovodima Panonije, koja o obaloutvrdama misli nakon poplava i koja dozvoljava da se bez ikakve geološko hidrološke studije stotinama bušotina šniraju i spajaju slojevi u kojima je pijaća voda i slojevi agresivnih minerala, nema svesti i potrebama dubljeg razmišljanja o vodi, o životu bez vode.
Ovih smo dana svedoci da nakon višemesečne suše, reke koje protiču terenom sa krečnjački dominantnim slojevima blizu površine, delom svojih korita ostaju bez vode. Da li je veće upozorenje potrebno? Uslovljeno klimom, dela površinskih voda nema, deo srpskih gradova napaja se iz cisterni. Istovremeno javne cisterne vuku pijaću vodu kao opskrbu rudarskih istraživačkih radova. Mnogo je čak i za naučnu fantastiku a dovoljno govori i o našoj pominjanoj strategiji i njenom postojanju i poštovanju.
Ovih se dana u javnom govoru jako koristi reč „marš“, ne tako omiljena ni uobičajena u civilizovanom i kulturnom obraćanju. Došli smo do nekulture u obraćanju, kao jedinom razumljivom govoru strani kojoj se obraćamo, kao zajedničkoj kvalifikaciji želja prema svima koji predstavljaju gutače reka, vodoždere. Podjednako onih koji voze cisternu ukradene vode i onih koji vode ukradenu državu.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
