Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Neko je jednom opisao putovanje vozom kao hipnotišuće promicanje pejzaža, ukoliko se
koncentrišete na predeo bliže vama. Sasvim je drugačije ako sliku posmatrate šire – u promicanju koje ne zbunjuje organe percepcije i centar koji slike ređa u shvatanje i misli. Kao kada za vedre noći, neopterećeni svetlom i rasipanjem pažnje, gledate u dubinu nebeske tame. Nismo bez razloga u uvodnom tekstu zazivali svemir i fascinaciju njime. On vas uistinu uvlači u misli ali, takođe i u kosmički sporednu a nama važnu pitalicu realne potrebe i važnosti činjenice da je slinasti koacervat proputovao eone do trenutka kada može razmišljati sam o sebi. Uvek je u tom istom smeru, možda kao poruka ili posledica izmaštanog, priča o životu, njegovom značaju i onom čvoru misli koji vas
zanese do granice gubitka svih zemaljskih relacija i pitanja čemu.
Katastrofa je ime razlici između navika i znanja korišćenja šuma na stare načine i
gutanja drvne mase čeljustima privrede, otrgnute od svesti o dovoljnom i
potrebnom. Katastrofa svetskih razmera jasno se očituje i na našoj planini.
Kakve veze to može imati sa temom šuma, antropogenog uticaja na njih, njihovog globalnog stradanja i pokušaja da se pogubne posledice makar umanje, ili sa bilo kakvom srodnom temom? Veza je opet i uvek u pravilnom postavljanju odnosa znanja, iste gomile pitanja kakva otvara i zurenje u tamu svemira. Veza je shvatanje presudne važnosti odnosa i zakonitosti, koje kidamo zarad konformističkih pampura na nezasitim guzicama. Veza je potreba da makar lično učestvujemo u sprečavanju globalnog pogroma nad zelenilom. Veza je potreba da se kristalnom jasnoćom daljine sputa potreba užurbanosti i trčanja prema nečemu što je zaista svima i sasvim izvesno.
Sve što živi na ovoj planeti i na našoj oglednoj Staroj planini zavisi od energije i materije. Od fizičkohemijskih procesa, u osnovi samo fizičkih i, za sada, reklo bi se, vrlo srećnih okolnosti, daleke, daleke istorije vode. Bakterije, biljke, gljive… Njihov pomen meša ideje poimanja korisnog i manje korisnog. Već u prvim taktovima razmišljanja sami postavljamo dilemu koristi. Koje i čije koristi? Jasno je. Ljudskog poimanja koristi, uz zanemarivanje osnovne koristi šuma u obnovi kiseonika, stvaranju humusa i tla i tananih veza svih organizama koji u šumi, dokazano simbiotski čine jedinstvenu i vrlo osetljivu celinu. Mnogo je nivoa koristi: od opšte poželjne, istorijski, etnološki, nasledno usklađene potrebe ljudi da u šume zahvataju ali ih i brane, do industrijske koristi koja guta hektare pokrivajući se redom stručnog znanja pa redom političkih eufemizama društveno poželjnih radnih mesta, održivosti i profita. Katastrofa je ime razlici između navika i znanja korišćenja šuma na stare načine i gutanja drvne mase čeljustima privrede, otrgnute od svesti o dovoljnom i potrebnom. Katastrofa svetskih razmera jasno se očituje i na našoj planini. Planovi grupe ljudi vođenih isključivo profiterskim namerama, po pravilu su predimenzionirani u odnosu na pravila naučne evidencije moguće ciklične obnove šuma. Taj balon postaje realnost i koncentrično se širi sa svakim novim nižim
stepenom stručnosti, počev od inženjerske pa do struke izvođača seče. U razmerama, možda, čak i jednakim državnoj eksploataciji šuma, sledi dodatak ogrevne seče i šumske krađe nad kojima je neverovatno teško ustanoviti prave razmere sezonskog pustošenja.
Dok javna preduzeća krče najvrednije šume zaštićenih prirodnih dobara i šumskih gazdinstava, koja su nekada davno samostalno mnogo bolje upravljala bogatstvom srpskih šuma, drugi rade marljivo. Poput mrava, skromnom mehanizacijom ali brojnošću koja se može shvatiti kao najvažnija sporedna privredna grana planinskih oblasti. Bez prave kontrole službi koje su zadužene za legalne seče i pravila ponašanja sa šumom i u šumi, krađa drveta na privatnim parcelama postala je gotovo jednaka legalno doznačenim zabranima i kontroli kvaliteta posečenog. Krađa šuma dostigla je u Srbiji epske razmere, nekontrolisane, bahate i sa uporištem i ugledu na slobodu uništavanja šuma državnog sektora. Jedni se štite pozicijom, drugi se hrabre postupanjima prvih.
Slika je stravična, pustošeća seča svuda gde šume ima, sem, možda, na mestima gde su šumske sastojine zaštićene određenim stepenom zaštite, pa čak ni to, kao u situaciji sa Fruškom Gorom, nije od velike pomoći. Mala su i retka pomoć, mesta gde lokalni šumari iznalaze izgovore za smanjivanje pomenutog balona planova jer je planska pumpa smeštena u JP centru koji radi po diktatu ekonomije, investicija i ublažavanja posledica nad razvaljenim energetskim sektorom.
Osim ovog najgoreg, neposrednog antropogenog faktora koji kroji sudbinu naših šuma i života uopšte, sledi uticaj izmenjenog klimatskog režima i ogroman skok procenta šuma koje su uništene šumskim požarima. Svesno i neodgovorno, dodavali smo procenat gasova koji indukuju zagrevanje planete, što industrijom, što uništavanjem velikih svetskih šuma koje su mogle odgovoriti toj pošasti, ušavši u kolo uzroka i posledica u kome pobeđuju i uzroci i posledice. Svi međuvremeni planovi i rasporedi spašavanja prirode energetskom efikasnošću, smanjenjem najprljavijih tehnologija, smanjivanjem emisije gasova i smanjivanjem apetita za sagledavanja svih šuma kao pre svega ekonomskih entiteta, prolaze neslavno i uglavnom su kao kofa vode pred kućom koja gori.
Nasuprot svemu, postoje i pozitivni ljudski uticaji na šume. Jedan od njih oličen je u akademskoj zajednici šumarske struke koja, nažalost, nema veliki uticaj na političko investitorsko upravljanje šumama i zaštićenim prirodnim dobrima. Pozitivne prakse zaboravljaju se čim ugrizete mamac partijske knjižice a posluh i netalasanje postaju jedine norme ponašanja i rada. Akademski svet podelio se na onaj sa svešću i onaj sa interesima i imputiranim strahom. Uticaji svesnog dela očitava se učešćem u ekološkoj i aktivističkoj borbi za zdraviju okolinu. U stvari, svi pozitivni antropogeni faktori u sprezi su sa znanjem i shvatanjem važnosti pažljivog upravljanja šumama.
Jedan od neospornih aspekata korišćenja šuma je i njihovo ekonomsko korišćenje. Granice i razmere iskorišćavanja u ovom trenu su daleko od granica razuma i granica potreba da se šume čuvaju kao uporište proizvodnje kiseonika, tla i iskoristivih zaliha vode. Spoznaja važnosti opstanka lanaca povezanosti šume, atmosfere i tla je vrlo jak argument u korist očuvanja svih pomenutih stubova prirode i života. Nažalost, našoj naciji je odavno pobegao trenutak kada je učenje i znanje bilo osnova obavljanja bilo kakve delatnosti. Čak bi se moglo pomisliti da je danas obrazovanje pa i u smislu poznavanja biocenoza šuma, potpuno suvišno.
Nekome su šume početak svega i baš k’o na početku ovog pisanija, univerzum neraskidivo povezanih činjenica sagledivih samo protokom jako dugog vremena/učenja. Drugima će one predstavljati sredstvo za gašenje naraslih infantilnih želja, bez obzira na posledice i bez obzira na stradanja koja prete svima. Put ka vraćanju antropogenog faktora nad našim šumama u obim zaista održivog a korisnog, vodi preko borbe za opšte pozicije znanja. Vodi preko pobede nad plićakom svesti velikog dela nacije. Do nje se mora stići, cena je već sada velika ali raste sa svakim danom, kao što kumulativno rastu i posledice na naše živote sa kumulativnim posledicama na šume i planine.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
