Piše: Aleksandar Panić, ekološki aktivista, Pokret „Odbranimo reke Stare planine“
Poplavi ideja ravne planete, globalnog neselektivnog trovanja, prikrivenih vrsta inteligentnih gmizavaca koji vladaju svetom, nepotrebnosti medicinske brige nad virusima… možemo mirne duše dodati i sve veće i teže posledice manipulacije činjenicama klimatskih promena.
Nad dalekom pretnjom sa početka milenijuma, koja se na naše oči pretvara i tek će se narednih godina i decenija pretvoriti u ekonomsku i bezbednosnu moru civilizacije, brljaju društvene mreže, nezavisni meteorolozi, talog i štroka medija svih profila. Trovanju javnog mnenja zbunjujućom protivrečnošću vesti, izmišljanjem i montiranjem „dokaznog materijala“, mesijanskih zaključaka dokonih sveznalica, dodaje se onaj ozbiljni, najozbiljniji, nedostatak efekta stvaranja osvešćene mase ljudi. Mase koja može da razluči i utiče, mase koja nas deli od pukog medijskog, ekonomskog, kulturološkog, neprosvećenog roblja, lišenog moći rezonovanja, lišenog pravih informacija, nespremnog da zaustavi sve teže lično gašenje sposobnosti suštinskog saznavanja. Umesto naučnika, uglednih javnih ličnosti i radnika, političara sa integritetom, nad izmenjenim mehanizmom klime naizmenično i nasumično lamentiraju, pa odmah zatim zlobno ismevaju, gologuzi voditelji programa, stručnjaci sa svršenim sanovnikom i ranije pominjani čitači ribljih utroba.
Planetu smo ozbiljno zagrejali svojim uvijanjem u celofan komfora i surovom trkom za zaradom. Carstvom prljavih tehnologija, poplavom hemije i plastike, „vulkanskom“ emisijom gasova koji su planetu stavili u veliki zli mehur sapunice koja nas greje, greje… Koja topi polarni i kopneni led, koja podiže nivo svetskog mora, koja povećava količinu vodene pare u atmosferi, koja u relaciji istorije planete nije Bog zna šta ali u nekoliko miliona godina istorije predstavlja narastajuće gubilište. Gubilište za sve ali najpre za one koji su svoj način života promenili i podredili zavisnosti od tih istih tehnologija, milionskih metropolisa u deltama reka, gradova na obalama okeana, ugroženim žitnicama velikih kontinantalnih ravnica… Politika i moderni sukobi već dobrano igraju tango sa
projektovanim promenama klime i „raspodele“ poželjnih delova globusa. Umesto da zaista shvate problem i ujedine napore da se on svede na što podnošljiviju meru, jer izbeći ga u potpunosti više nije moguće, moderne politike vode ratove, čupaju posrnule ekonomije barutom, olovom, uranijumom i plivaju niz struje opstajanja po svaku cenu.
Trovanju javnog mnenja zbunjujućom protivrečnošću vesti, izmišljanjem i
montiranjem „dokaznog materijala“, mesijanskih zaključaka dokonih sveznalica,
dodaje se onaj ozbiljni, najozbiljniji, nedostatak efekta stvaranja osvešćene mase ljudi.
Naša napredna Srbijica srlja čak i dalje, potpuno nesvesna sprege tih promena i alavih apetita sa nesagledivim ekološkim posledicama. Apetita za kompletnim krčenjem zelenih površina u gradovima, nekontrolisanom, neplanskom i nekvalitetnom gradnjom, sečom šuma po partijsko- tajkunskom rasporedu, agresivnih, trovačkih, rudarskih pretnji nad najvećim vodoizvorištima zemlje, ucevljivanjem vodotokova sveže, pijaće vode na kojima počiva biološka raznovrsnost planina, uništavanjem poljoprivrede na svim nivoima, rasterivanjem stručnog stanovništva, življa ruralnih područja i činjenjem svega onoga što jedan odgovoran državni aparat ne čini. Delom perfidan, delom neodgovoran, formalno i praktično neškolovan, kriminalu i korupciji sklon sistem, počinje da deluje i na menjanju zakonskih okvira kako bi tle bilo bezbedno i nakon nepočinstava po sve navedene segmente.
Klimatske promene oličene u izmenjenom režimu kruženja vode u atmosferi, temperaturnim i svim ostalim klimatskm ekstremima, od ogromne količine padavina za kratko vreme, koje izazivaju rušilačke olujne talase, pa do višemesečnih suša, nadogradiće sve preteće projekte koji zadiru u delove ekonomije koji se tiču najpre čiste vode, vazduha i zdrave poljoprivredne podloge. Pitanje koje možemo postaviti glasi: hoćemo li tražiti modele prilagođavanja, preživljavanja u uslovima koji će trajati stotinama godina ili ćemo, ne shvatajući novonastale veze u prirodi koje više nikako nisu tanane, srljati u sopstevnu propast. Postoje mišljenja da bi ta propast sa biološke strane bila spasenje za ostatak života na Zemlji, ali to teško da dotiče egocentričnu vrstu kakva je ljudska ili bar onaj njen deo koji se vođen ambicijom i ko zna čime još, našao u poziciji da o svemu ovome odlučuje. Da li autodestrukcija ljudi sa kojom se srećemo na razne načine kulminira učešćem u promenama klime, ili smo jednostavno akceleratorski ubrzali biološki sat koji otkucava čitavoj vrsti?
Koraci koje činimo su više pojedinačni… Globalni dogovori su igrokazi iz kojih iskaču najvažniji činioci, ako ne iskoče ekološki, iskoče vojno, agresorski, a ne možemo prepoznati ni trag osnovne namere da se svetu pruži šansa.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
