Svakodnevno pratim razne informativne portale da zadovoljim potrebu za informacijama, uz napor da ih, informacije a ne portale, isfiltriram i saznam šta se u stvari dešava, odnosno desilo. Moj bata Bata kaže, u blažoj formi, da nisam normalan, ali navike se teško menjaju.
Ne biram koji su portali jer ne sumnjam u sopstvenu nepodložnost propagandi. Tako, u već pomenutom
„lutanju“ naiđoh na „odbrojavanje“ do dana kada će se desiti taj nikad veći, najveći, ma nedostižni, u istoriji, sa sve praistorijom, skup u Srbiji.
Goran Petković, pukovnik u penziji, jedan od osnivača Ekološkog ustanka
Dakle, određeni su parametri – iz cele Srbije, iz okruženja, koliko se može, misli se na Crnu Goru, Republiku Srpsku i Severnu Makedoniju, što veći broj ljudi, uz maksimalno korišćenje ostalih resursa – transportnih, medijskih, novčanih… Najveća bina, najjače ozvučenje, najveći video – ekrani, najmnogobrojniji pokretni toaleti (da li!?), najveći broj sendviča sa najboim suvomesnatim i sirom, najveći neradni radni dan… Ma, sve naj, naj.
Da ima vremena, napravili bi i najveći trg u Beogradu.
Kako god, velika logistička operacija ili, tačnije, logistička mora za organizatore na svim nivoima. Kraće rečeno: opšta mobilizacija, prisilna. I opšta blokada Srbije i Beograda.
Zbog čega sve to?
Jer im se može.
Jer dele narod.
Jer im je taj isti narod samo statistika i kvota.
Jer uživaju u tome.
Jer misle da su moćni i večni.
Jer se piramidalno vladanje urušava.
Jer se plaše pa sami sebi, iluzijama, žele da daju ohrabrenje.
Jer žele da isprovociraju, izazovu, a možda i izmisle, sukobe i onda da danima to eksploatišu, plaše građane mogućim produženjem i stvore atmosferu neproglašenog vanrednog stanja. Tada su „najsigurniji“ jer imaju iluziju da, u tim okolnostima, sve mogu silom, raznih oblika, bez obzira na epilog a to je, uvek, pustoš. Istovremeno sa pomenutim „odbrojavanjem“, već danima, samo uz pomoć telefona, aplikacija i društvenih mreža, uz mali upliv medija, traje jedna druga mobilizacija – dobrovoljna, uz trošenje skromnih ličnih resursa, tiha i sve masovnija. I ne samo u Beogradu već u sve većem broju gradova u Srbiji.
Okupljaju se ljudi i šetaju, iz mnogih raskoraka, izazvanih namerno, sve više ukorak. Maršuju.
Maršovao sam, kroz vojničku karijeru, u miru i ratu, pešice i na vozilima, ali protestne šetnje „Srbija protiv nasilja“ su nešto za šta ne možeš da pripremiš sebe.
Mnoštvo i tišina su ključni opisi.
Žao mi je zbog tragičnog povoda, što ćemo se videti a radujem se susretu i još jednom iskazivanju jedinstva svih nas, različitih. Jer ovo je naša zemlja i ovo su naši životi.
Vreme je da ponovo počnemo da vodimo računa o njima. I da pokažemo da nismo kvote već ljudi sa imenima. Imenjaci, da se vidimo i prepoznamo.
Petak, 19.5.23, u 18, ispred Narodne skupštine Republike Srbije.
Borba za naše vode, vazduh, zemlju i dostojanstven život.
